Živeo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronović. Imao taj car tri sina carevića: najstarijeg Dimitrija, srednjeg Vasilija i najmlađeg Ivana.
Car Vislav Andronović imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne beše. U tom vrtu su rasla razno retko drveće sa plodovima i bez njih. Imao je car jednu omiljenu jabuku. Na toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata.
Navadi se žar-ptica da doleće u carev vrt. Perje joj beše od zlata, a oči nalik na istočnjački kristal. Svake noći bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku, stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela.
Caru Vislavu Andronoviću beše veoma žao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im reče:
– Deco moja draga, ko od vas može da uhvati u mom vrtu žar-pticu? Onome ko je bude živu uhvatio daću još za života polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu.
Tada carevići rekoše uglas:
– Milostivi gospodaru, oče naš, vaše carsko veličanstvo! Sa velikom radošću ćemo se truditi da uhvatimo žar-pticu živu.
Prve noći pođe u vrt Dimitrije-carević da čuva stražu. Kad sede pod jabuku sa koje je žar-ptica jabuke otresala, zaspa i ne ču kada je žar-ptica doletela i jabuke otresla. Car Vislav Andronović pozva ujutru svoga sina Dimitrija–carevića i pita ga:
– Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
Carević odgovori ocu:
– Ne, milostivi oče-gospodaru! Noćas nije doletela.
Druge noći pode u vrt Vasilije-carević da čuva stražu. Sede pod onu istu jabuku i kako je sedeo tako je i zaspao, te ne ću kada žar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav pozva k sebi i upita:
– Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
– Ne, milostivi oče-gospodaru! Noćas nije doletela.
Treće noći pode u vrt Ivan-carević da čuva stražu i sede pod onu istu jabuku.
Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu sveća. Dolete žar-ptica, sede na jabuku i poče tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carević vešto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadržati. Ote se žar-ptica i odlete, a Ivanu-careviću ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa. Ujutru, čim se car Vislav probudi, ode Ivan-carević k njemu i dade mu pero žar-ptice.
Obradova se car što je najmlađi sin uspeo makar jedno pero žar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i sjajno, da bi u mračnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnoštvo sveća. Car Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono čuva.
Otada žar-ptica nije više doletala u vrt.
Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i reče im:
– Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, pođite i nađite mi žar-pticu te je živu donesite. A ono što sam ranije obećao dobiće onaj koji mi žar-pticu donese.
Carevići Dimitrije i Vasilije uzeše od oca blagoslov i krenuše da traže žar-pticu sami, jer im je bilo krivo što je Ivan-carević uspeo da iščupa žar-ptici pero iz repa. A Ivan-carević stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu reče:
– Sine moj mili! Čedo moje drago! Ti si još mlad i neuk za tako dalek i težak put. Nemoj se od mene odvajati! I tako su braća tvoja pošla. A ako i ti odeš, sva trojica se nećete skoro vratiti. Ja sam već star i smrt mi se približava. Ako mi gospod bog uzme život za vreme vašeg odsustva, ko će umesto mene carstvom upravljati? Može doći do bune i nesloge među narodom, a ko će to smirivati? Ili se našoj zemlji može približiti neprijatelj, a vojsku neće imati ko da predvodi.
Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadrži Ivana-carevića, ne pođe mu to za rukom, te Ivan-carević uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pođe na put, ni sam ne znajući kud.
Išao on tako putem, išao, te stiže, najzad, na jedno široko polje. A u polju stoji stub, i na stubu zapisane reči:
„Onaj ko pođe od ovoga stuba pravo, taj će biti gladan i jadan; ko pođe na desnu stranu, taj će biti živ i zdrav, a konj će mu biti mrtav; a ko pođe na levu stranu, sam će biti ubijen, a konj će mu živ i zdrav ostati.“
Pročita Ivan-carević ovaj natpis i krene na desnu stranu. Mišljaše: konj će mi biti ubijen, ali ja ću ostati živ pa ću sebi kasnije naći drugog konja.
Išao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi vuk te mu reče:
– Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! Na stubu si pročitao šta je napisano: da će konj tvoj mrtav biti. Zašto onda ovuda ideš?
Izgovori vuk te reči, rastrže konja na dve polovine i ode.
Ivanu-careviću bi žao konja, zaplaka gorko i pođe pešice. Išao tako čitav dan, umori se i htede malo da odahne, kada ga dostiže sivi vuk i reče mu:
– Žao mi je, Ivane-careviću, što si se tako hodajući izmučio. Žao mi je i što sam tvoga dobrog konja rastrgao. Uzjaši mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zašto?
Ivan-carević reče sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk brže od konja i ne prođe dugo a vuk ga donese usred noći do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i reče:
– E, Ivane-careviću, siđi sa mene, sivoga vuka, i pređi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida, nalazi se vrt, a u vrtu žar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi žar-pticu, ali kavez ne diraj. Ako kavez uzmeš, nećeš moći iz vrta izići: odmah će te uhvatiti.
Preskoči Ivan-carević preko zida i nade se u vrtu. Spazi žar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi pticu iz kaveza i pođe natrag, pa promisli i reče u sebi:
„Šta će mi ptica bez kaveza? Kud ću sa njom?“
Vrati se i tek što skide zlatni kavez, odjednom nešto zagrme i zatutnji po celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrčaše u vrt, uhvatiše
Ivana-carevića sa žar-pticom i dovedoše ga svome caru Dolmatu.
ZADATAK CARA DOLMATA
Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevića i povika:
– Kako te nije stid, mladi čoveče, da kradeš! Ko si i odakle si, čiji si sin i kako te zovu? Ivan-carević mu odgovori:
– Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovića, a zovu me Ivan-carević. Tvoja žar-ptica se navadila da nam svake noći doleće u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene jabuke mog oca. Sve je drvo već obrala. I otac me je poslao da pronađem žar-pticu i da mu je donesem.
– Eh, ti, mladiću, Ivane-careviću – reče car Dolmat – zar se tako radi? Da si došao meni, ja bih ti časno i pošteno žar-pticu dao. A šta će biti sada ako ja po celome carstvu razglasim kako si ti nečasno postupio. Ali slušaj, Ivane-careviću! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i doneseš mi od cara Afrona konja zlatogrivog, oprostiću ti grešku i uz velike počasti ću ti žar-pticu dati. A ako to ne izvršiš, razglasiću po čitavom carstvu da si lopov nečastan.
Ivan-carević napusti cara Dolmata tužan i žalostan obećavši da će mu dovesti konja zlatogrivog.
Dođe on sivome vuku te mu ispriča sve što mu je zadao car Dolmat.
– Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! – reče mu sivi vuk. – Zašto me ne posluša, zašto uze zlatni kavez?
– Kriv sam pred tobom – odvrati mu Ivan-carević.
– Dobro, hajde! – na to ce vuk. – Uzjaši mene, sivoga vuka, odneću te kuda treba.
Uzajaha Ivan-carević vuku na leđa, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio on tako, jurio, najzad stiže, usred noći u carstvo cara Afrona.
Kada stigoše do carskih konjušnica od beloga kamena, sivi vuk reče Ivanu-careviću:
– Uđi, Ivane-careviću, u konjušnicu. Svi stražari čvrsto spavaju. Uzmi konja zlatogrivog. Na zidu visi zlatna uzda, ali je ti nemoj uzeti, inače će zlo biti.
Ivan-carević ude u konjušnicu, uze konja i htede da se vrati. Kad na zidu ugleda zlatnu uzdu, polakomi se. Tek što je skide, nastade tresak i tutnjava po svim konjušnicama, kao da su u tu uzdu bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrčaše, Ivana-carevića uhvatiše i odvedoše caru Afronu. Car Afron ga stade ispitivati:
– Zdravo da si, mladiću! Reci mi iz koje si zemlje, ko ti je otac i kako ti je ime?
Ivan-carević mu odgovori:
– Iz Vislavovog sam carstva, sin cara Vislava Andronovića, a ime mi je Ivan-carević.
– Eh, ti, mladi junače, Ivane-careviću! – reče mu car Afron.
ZADATAK CARA AFRONA
– Zar to časni junak može da radi? Da si došao k meni, ja bih ti časno i pošteno zlatogrivog konja dao. A šta će biti sada ako ja po celom carstvu razglasim da si ti u mome carstvu nečasno postupio? Ali poslušaj, Ivane-careviću! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda, devet voda u deseto carstvo i dovedeš mi princezu Jelenu Prekrasnu, za kojom odavno moje srce i duša tuguju, ja ću ti pogrešku oprostiti i konja zlatogrivog sa zlatnom uzdom darivati. A ako to ne izvršiš, po čitavom carstvu ču razglasiti da si ti nečastan lopov i da si nečasno delo u mome carstvu počinio.
Tada Ivan-carević obeća caru Afronu da će mu dovesti princezu Jelenu Prekrasnu, a kad iziđe iz odaja, gorko zaplaka.
Dođe sivome vuku i ispriča sve šta mu se desilo.
– Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! – reče mu sivi vuk. – Zašto me ne posluša, zašto uze zlatnu uzdu?
– Kriv sam pred tobom! – odvrati mu Ivan-carević.
– Dobro, hajde! – nastavi sivi vuk. – Uzjaši mene, sivoga vuka, ja ću te odneti kud treba.
Uzjaha Ivan-carević vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.
Jurio je on tako brzo kao što se u priči priča, i dojuri do carstva u kome je živela princeza Jelena Prekrasna. Kada stiže do zlatne ograde koja je okružavala prekrasan vrt, vuk će careviću:
– Siđi, Ivane-careviću, sa mene, sivoga vuka, i vrati se onim putem kojim smo došli, te me čekaj na širokom polju ispod hrasta zelenog.
Pođe Ivan-carević kud mu je zapoveđeno. A sivi vuk sede pokraj zlatne ograde i čekaše da iziđe u vrt princeza Jelena Prekrasna. Pred veče, kada se sunce klonilo zapadu i vazduh postao prijatniji i prohladan, iziđe princeza Jelena Prekrasna u vrt da se šeta sa svojim dvorkinjama i pratiljama. Kada dođe do onoga mesta gde je sivi vuk sedeo iza ograde, on odjednom preskoči ogradu, zgrabi Jelenu Prekrasnu, ponovo skoči natrag i dade se u trk. Dojuri on tako do zelenog hrasta, gde ga je Ivan-carević očekivao i reče mu:
– Ivane-careviću, sedni mi brzo na leđa!
Ivan-carević sede na njega, a sivi vuk pojuri ka carstvu cara Afrona. Princezine pratilje i dvorkinje koje su šetale po vrtu zajedno sa princezom, otrčaše u dvorac i poslaše poteru ne bi li stigla sivoga vuka. Ali ma kako goniči bili hitri, ne uspeše da stignu sivoga vuka pa se vratiše.
Dok je Ivan-carević sedeo na sivome vuku zajedno sa prekrasnom princezom Jelenom, zaljubi se on u nju, a i ona u Ivana-carevića. Kada sivi vuk dođe do carstva cara Afrona, Ivan-carević morade da odvede princezu Jelenu u dvorac i da je preda caru. Carević se tada ražalosti i poče suze prolivati. Sivi vuk ga upita:
– Zašto plačeš, Ivane-careviću? Ivan-carević mu na to odgovori:
– Sivi vuče, prijatelju moj! Kako da ne plačem i ne tugujem? Zavoleo sam iz dna duše prekrasnu princezu Jelenu, a sada treba da je predam caru Afronu za konja zlatogrivog, a ako je ne predam, car Afron će mi čast ukaljati u svim zemljama.
– Služio sam te mnogo, Ivane-careviću – reče sivi vuk – učiniću ti još i ovo. Poslušaj me, Ivane-careviću: ja ću se načiniti prekrasna princeza Jelena. Ti me odvedi caru Afronu i uzmi konja zlatogrivog. Car ce misliti da sam ja prava princeza. Kada uzjašeš konja zlatogrivog i odeš daleko, tada ću ja izmoliti cara Afrona da iziđem na široko polje u šetnju. I kada me on pusti sa pratiljama i dvorkinjama, ti me se seti – i ja ću se opet stvoriti kraj tebe.
Tek što sivi vuk izgovori te reči, udari o zemlju i pretvori se u krasnu princezu Jelenu, tako da niko ni poznati ne bi mogao da to nije ona. Ivan-carević uze sivoga vuka i pođe u dvorac caru Afronu, a prekrasnoj princezi Jeleni reče da ga čeka izvan grada.
Kada Ivan-carević dođe caru Afronu sa tobožnjom princezom Jelenom Prekrasnom, car se veoma obradova što je dobio blago koje je odavno želeo. Povede lažnu princezu, a konja zlatogrivog predade Ivanu–careviću. Ivan-carević uzjaha konja i iziđe izvan grada. Smesti na konja Jelenu Prekrasnu i krenu prema carstvu cara Dolmata.
Sivi vuk je živeo kod cara Afrona tri dana kao prekrasna princeza Jelena, a četvrtog dana dođe caru moleći ga da se prošeta po ravnom polju kako bi golemu svoju tugu ublažila. A car Afron odgovori:
– Ah, prekrasna moja princezo Jelena! Ja ću za tebe sve učiniti, pustiću te u polje ravno da se prošetaš.
I odmah naredi pratiljama i dvorkinjama da pođu sa prekrasnom princezom u šetnju u polje široko.
A Ivan-carević išao putem sa Jelenom Prekrasnom, razgovarao sa njom i umalo da ne zaboravi na sivoga vuka. Seti se i reče:
– Ah, gde li je moj sivi vuk?
Tek što je to rekao, stade sivi vuk pred carevića i reče mu:
– Uzjaši, careviću, mene, sivoga vuka, a prekrasna princeza Jelena neka jaše na konju zlatogrivom.
Ivan-carević uzjaha sivoga vuka te tako pođoše u carstvo cara Dolmata. Išli oni, išli i kada stigoše na tri vrste od tog carstva, Ivan-carević stade moliti sivoga vuka:
– Saslušaj me, prijatelju dragi, vuče sivi! Mnogo si mi dobra učinio, učini mi još i ovo poslednje. Evo šta ćeš učiniti: pretvori se u zlatogrivog konja, jer ja se ne mogu rastati od ovoga konja.
Najednom udari sivi vuk o zemlju i pretvori se u konja zlatogrivog. Ivan-carević ostavi prekrasnu princezu Jelenu na zelenoj livadi, uzjaha sivoga vuka i pođe u dvorac caru Dolmatu.
Čim stiže, spazi ga car Dolmat gde jaše na zlatogrivom konju, mnogo se obradova, i iziđe iz svojih odaja. Dočeka carevića na dvorištu, poljubi ga u usta medna, uze ga za desnu ruku i povede u dvorac. Od silne radosti, car Dolmat naredi da se priredi gozba. Sedoše oni za trpezu. Pili su, jeli, veselili se ravno dva dana, a trećega dana predade car Dolmat Ivanu-careviću žar-pticu sa zlatnim kavezom.
Uze carević žar-pticu, iziđe iz grada, sede na konja zlatogrivog sa prekrasnom princezom Jelenom i pođe u svoju zemlju, carstvo cara Vislava Andronovića.
Car Dolmat htede sutradan da projaše na svome zlatogrivom konju. Naredi da se osedla, uzjaha i krenu u široko polje. Tek što je razigrao konja, konj zbaci sa sebe cara Dolmata, pretvori se u sivoga vuka, odjuri i stiže Ivana-carevića.
– Careviću-Ivane! – reče on. – Uzjaši mene, sivoga vuka, a princeza Jelena Prekrasna neka jaše na konju zlatogrivom.
Carević-Ivan uzjaha sivoga vuka i pođoše na put. Kada stigoše do onoga mesta gde je sivi vuk rastrgao konja Ivanu-careviću, vuk se zaustavi i reče:
– E, pa, Ivane-careviću, dosta sam te verno i pošteno služio. Na ovome mestu sam tvoga konja rastrgao, dovde sam te i doneo. Siđi s mene, sivoga vuka, sada imaš konja zlatogrivog, uzjaši njega i putuj kud ti je drago. A ja ti više nisam sluga.
Tek što to izgovori, sivi vuk iščeze. Ivan-carević zaplaka gorko za sivim vukom i pođe dalje sa svojom prekrasnom princezom.
Jahao on tako, jahao sa svojom princezom Jelenom na konju zlatogrivom i zaustavi se na dvanaest vrsta od svoje zemlje. Sjaha sa konja i zajedno sa prekrasnom princezom leže pod jedno drvo da se malo odmori od vrućine koja beše pripekla. Zlatogrivog konja priveza za drvo, a kavez sa žar-pticom postavi kraj sebe. Dok su tako ležali na travi, uhvati ih san.
Za to vreme braća Ivana-carevića – Dimitrije i Vasilije – lutajući po raznim carstvima i ne našavši žar-pticu, vraćahu se u svoju zemlju praznih ruku. Naiđoše oni na svoga usnulog brata Ivana-carevića i prekrasnu princezu Jelenu. Kada ugledaše na travi žar-pticu u zlatnom kavezu i konja zlatogrivog, polakomiše se i smisliše kako da ubiju svoga brata Ivana-carevića.
Carević Dimitrije isuka mač iz korica, probode Ivana-carevića i saseče ga. Zatim razbudi prekrasnu princezu Jelenu i stade je ispitivati:
– Prekrasna devojko! Iz koga si ti carstva, čija si kći i kako ti je ime?
Prekrasna princeza Jelena, kada spazi Ivana-carevića mrtvog, prepade se i stade gorke suze prolivati. Kroz plač ona govoraše:
– Ja sam princeza Jelena Prekrasna, a doveo me je Ivan-carević koga ste vi strašnoj smrti predali. Da ste vi bili pravi junaci, izišli biste s njim na ravno polje i živoga ga pobedili. A vi ubiste čoveka u snu, i kakvu ste pohvalu zaslužili? Čovek u snu je isto što i mrtav čovek.
Tada carević Dimitrije prisloni svoj mač na grudi prekrasne princeze Jelene i reče joj:
– Slušaj, Jeleno Prekrasna! Ti si sada u našim rukama. Mi ćemo te povesti ocu našem, caru Vislavu Andronoviću, a ti mu reci da smo mi doveli i tebe, i žar-pticu i konja zlatogrivog. Ako to ne rečeš, odmah ću te ubiti!
Prekrasna princeza Jelena uplaši se smrti i obeća da će govoriti onako kako su joj zapovedili.
Tada carević Dimitrije i carević Vasilije baciše kocku kome će pripasti prekrasna princeza Jelena, a kome zlatogrivi konj. I prekrasna princeza pripade careviću Vasiliju, a zlatogrivi konj – careviću Dimitriju. Tada carević Vasilije povede prekrasnu princezu Jelenu, posadi je na svog dobrog konja, a carević Dimitrije uzjaha konja zlatogrivog i uze žar-pticu da je preda svome ocu, caru Vislavu Andronoviću. Tako oni krenuše dalje.
Ivan-carević ležaše mrtav na onom mestu ravno trideset dana. Naiđe tuda sivi vuk te pozna po mirisu Ivana-carevića. Htede da mu pomogne, da ga oživi, ali nije znao kako to da učini. Opazi vuk jednoga gavrana i dva gavrančića koji su tuda leteli i hteli da se na zemlju spuste. Sakri se vuk iza žbuna i tek što se gavrani spustiše na zemlju, vuk iskoči iza žbuna, zgrabi jednoga gavrančića i htede da ga rastrgne. Tada mu gavran reče:
– Zdravo da si, sivi vuče! Ne diraj mi moje mlade ptice, ono ti ništa nije skrivilo.
– Slušaj, Gavrane Gavranoviću! – reče sivi vuk. – Tvoje ptice neću dirnuti i pustiću ga živa i zdrava, ako mi nešto učiniš. Odleti preko devet brda, preko devet voda, i iz desete zemlje mi donesi mrtvu i živu vodu.
Tada Gavran Gavranović odgovori vuku:
– Ovo ću ti učiniti, ali mi sina ne diraj.
Tek što to izgovori, gavran odlete.
Posle tri dana gavran dolete i donese sa sobom dva meha: u jednom živa voda, a u drugom – mrtva. Dade ih sivom vuku. Sivi vuk uze vodu, rastrgnu gavrančića na dva dela, poprska ga mrtvom vodom – i gavrančić sraste ponovo, poprska ga živom vodom – gavrančić se prenu i polete. Zatim sivi vuk poprska Ivana-carevića mrtvom vodom i telo njegovo sraste, poprska ga živom vodom, a Ivan-carević ustade i progovori:
– Ah, kako sam dugo spavao!
Sivi vuk mu na to odgovori:
– Da, Ivane-careviću, spavao bi ti večno da mene ne beše. Tvoja braća te ubiše i sa sobom odvedoše prekrasnu princezu Jelenu, i konja zlatogrivog, i žar-pticu. Sada bez odlaganja pohitaj da što pre stigneš u svoju zemlju. Tvoj brat carević Vasilije ženi se danas tvojom nevestom, prekrasnom princezom Jelenom. Da bi što pre stigao tamo, uzjaši mene, sivoga vuka, i ja ću te odneti.
Ivan-carević uzjaha sivoga vuka i on odjuri s njime u carstvo cara Vislava Andronovića.
Ne prođe dugo, a oni stigoše u grad. Ivan-carević sjaha sa sivoga vuka, pođe u grad i kada stiže u dvorac, zateče carevića Vasilija gde se ženi prekrasnom princezom Jelenom.
Ivan-carević uđe u palatu, a čim ga Jelena Prekrasna spazi, skoči odmah iza stola, stade ga grliti i ljubiti te povika:
– Ovo je moj dragi suđenik, Ivan-carević, a ne onaj zlotvor koji za stolom sedi!
Tada se car Vislav Andronović diže sa stola i zapita prekrasnu princezu Jelenu o čemu ona to govori. Jelena Prekrasna mu ispriča celu istinu, šta je i kako je bilo: kako je Ivan-carević došao do nje, do konja zlatogrivog i žar–ptice, kako su ga starija braća ubila dok je on spavao i kako su joj pretili i naterali je da kaže kako su oni sve to našli.
Car Vislav se razgnevi i naredi da careviće Dimitrija i Vasilija odvedu u tamnicu.
Ivan-carević se oženi prekrasnom princezom Jelenom i živeo je s njom u slozi i ljubavi, tako da jedno bez drugoga nisu nikako mogli.
