Home Bajke i priče BAJKA O BELOM KONJU – Stevan Raičković

BAJKA O BELOM KONJU – Stevan Raičković

413
0
Pixabay License

Imao neki brkati Ciganin konja, koji je nekada bio i mlad i prav i beo. Ali se vremenom, od teretna života, razbole. Postade bangav i šaren. Mogla su mu se izbrojati rebra, a bogami i dani.

Ali jedne noći dunu iznenada vetar i odškrinu vrata na štali. Do mračnoga ugla, u kome je tavorio konj, prostrla se kroz pukotinu traka mesečine. Ličila je na usku, belu stazu, koja je zasenjivala oči i mamila da se po njoj krene.

I konj se klecavim korakom uputi iz svoga ugla, odgurnu još malo vrata i zauvek napusti mračnu štalu i brkatog Ciganina. Išao je celu noć po stazama i proplancima obasjanim mesečinom. Osećao se neobično: prvi put je mogao da zakorači kud hoće, na ovu ili na onu stranu, ulevo ili udesno. Umesto biča koji je slušao celoga života, sada bi mu tek s vremena na vreme oko ušiju zazviždao vetar.

Tako je sve to izgledalo dok je potrajala noć. Kad granu sunce, konj se baš zateče na stazi koja je vodila kroz neku malu naseobinu.

Prvo se jedna baba hitnu busenom na njega. Učinilo joj se da je konj bolestan i želela je da ga otera od svog plota. I kod sledećih kuća se ponavljala ista priča. Letelo je preko plotova busenje, poneka krupnija cepka, pa i kamen. Kad prođe poslednji plot, konj zamače u šumu.

Držao se otada preko dana dalje od naseobina, a noću je grabio stazama i proplancima, sve jače obasjanim mesecom, koji je rastao. Kad se jedne noći pojavi na nebu pun mesec i kao usred dana osvetli proplanak, konj oseti u nozdrvama opojan miris nekog nepoznatog bilja rasutog po obroncima. Pasao je celu noć, a pred zoru naiđe i na izvor, sakriven između tri grabova stabla. Napoji se neobične, a pitke vode, pa uđe duboko u obližnju šumu.

I sledećih noći dolazio je na isti proplanak, pasao nepoznate trave i napajao se na izvoru između tri graba. Preko dana, u senovitoj šumi prošaranoj suncem, osećao je kako mu se snaga sve više vraća, kako mu telo postaje oblo, a noge gipkije.

Kad se jedne noći otisnuo do prve reke, u mirnom ogledalu vode, svetlucavom od tanke mesečine, primetio je da mu se dlaka ponovo belasa kao snegovi. Od te noći nije ga držalo samo jedno mesto. Galopirao je po bregovima i dolinama, provlačio se između visokih stabala u šumi, belasao se u noći po beskrajnim, tamnim ravnicama.

Otkrivao je nepoznate trave i zaturene izvore, na kojima je pasao i pio. Neki ljudi iz naseobina su ga i videli. Ubrzo je krenula priča o belom konju, koji obasjan mesečinom luta po prirodi i otkriva bilje i izvore koji leče.

Dadoše se i ljudi za lekovitom travom i vidom. U neko doba, stiže reč o svemu tome i do uha brkatog Ciganina, te i ovaj krenu u potragu za svojim odbeglim konjem, koga je već bio ožalio. Otisnuo se brkajlija sa ženom na jednu stranu, sinovi i kćeri na drugu, a komšiluk im se rasu kud koji…

Beli konj jezdi još uvek proplancima i rubovima šume. Neki ga i opaze, ali mu niko ne može prići, jer je brz kao munja i neuhvatljiv kao oblak. Ljudi iz naseobina još uvek tragaju za lekovitom travom i vodom.

Ponekad ih i nađu. Ostanu onda na tom mestu samo toliko dok se izleče ili se sasvim nastane uz neki lekoviti izvor i stvore novu naseobinu.
I Cigani odonda lutaju, nikako da se skrase. Još nisu pronašli konja. Zaboravili su već i šta traže.

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here