Rođen sam u Podgorici, ali slučajno. Moji su bili u prolasku, a ja zapeo da ugledam svjetlost dana. Odmah po mom rođenju smo nastavili ka Nikšiću, gradu u kom sam dočekao pubertet. Moji roditelji, sada u penziji, radili su u Nikšićkoj pivari, mada je otac završio DIF, a majka je radila u kuhinji. Mnoge dane, posebno letnje, provodio sam kod strica Vukana i strine Draginje, u manastiru Morači, kod babe Nane u selu Osreći, gde su se pre par stotina godina nastanili Miloševići. Ipak, najviše vremena sam proveo kod mamine mame, bake Sofije, na planini Trebijesi u Rovcima. Na dvije hiljade metara nadmorske visine, pokraj Kapetanovog jezera, naučio sam da brinem o sebi, koliko sloboda košta i kako se jašu konji bez sedla.
ZAKONITOST PUKOG SLUČAJA
Na glumu sam se upisao odjednom, iznebuha, iznenadivši i sebe i druge. Upisao sam se na Fakulčtet dramskih umetnosti (FDU) na Cetinju a da nisam nikada pre toga video izvođenje neke pozorišne predstave. Iz Nikšića, od kuće, otišao sam sa četrnaest godina. Upisao sam se u srednju muzičku školu u Podgorici. S obzirom na to da sam bio slobodan činiti po svojoj volji, pošao sam na prijemni ne obavjestivši nikoga. Moji nisu znali sta ih je snašlo kada sam im sa osmjehom rekao da sam postao student u svojoj šesnaestoj godini. Audiciju sam prošao odmah, spremao sam se jednu noć. Na samom izvođenju nekog monologa pola sam zaboravio, pola izmislio,tako da danas, kada me mladi ljudi pitaju da ih pripremam za prijemni, ja im odgovorim da sve zavisi od njih lično i da im niko pomoći ne može, do oni sami sebi.
NE BIH PREŽIVEO REALNOST
Volim ovaj umetnički izraz zvani gluma. To je moja potreba, moja ljubav, a za ljubav se daje sve. Trošiš dane, sate, bacaš pod noge sunčane dane, ignorišeš praznike i slave, a sve zarad upornog traženja smisla u jednom monologu, sve zarad stvaranja nekog novog života i oživljavanja neke stare biografije. Ima u tome mnogo toga čudnog, ali šta ćes, nešto iznutra te vuče, ne da ti da skreneš misli. Reditelji su me uvek voleli jer sam brz glumac, tako su mi rekli. Najviše me je zavoleo Milan Karadžić, postali smo tandem, drugari, sada i pijemo zajedno. Na koncu, mogi reći da se sa realnošću ne sudaram. Ne bih izvukao živu glavu iz te nesreće, tako da svoje ideale još nisam sahranio. Beskrajna je moja igra, nema kraja mom uživanju, mojoj zabavi, smehu, nervozi, a sve to mi daje gluma. Ipak,ovo nije posao kao i svaki drugi.
BOG I JA
Žan u “Gospođici Juliji”, Horacije u “Školi za žene”, e to su bile bitke, prijatelju. Tu sam se kalio, na tom “bojnom polju” sam ginuo i vaskrsnuo, hvala Bogu. Radeći ove dve uloge shvatio sam da pregaocu i Bog pomaže, tako da sam od tada mnogo temeljnije radio na svakoj svojoj ulozi. Sećam se, dok sam radio Molijerevu “Školu za žene”, da sam ustajao u četiri ujutru i po hiljaditi put probao svoje scene jer nisam bio zadovoljan kako su se odvijale moje probe, a premijera se bližila.
BANjO JE MOJ ŽIVOT
Banjo iz “Mješovitog braka” je moj lik, moj život, ja ga se ne mogu odreći jer bih se time odrekao sebe. Ne mogu se odreći niti jedne svoje uloge, jer su moja ostvarenja duboko u mojoj koži davno našla svoje mesto. Neki likovi su bili briljantno jasni, neki su se jedva videli u magli, ali svi oni su ipak ja.
VIRTUOZ KAFANSKOG ŽIVOTA
Dobro pjevam, solidno igram fudbal, ali fantastično smišljam i pričam viceve. To mi najbolje ide. Zato je i kafana idealno mjesto za pjesmu i viceve, pa čak i za fudbal, ako je dunja dobra i domaća. Najbolji provod je provod bez plana, ali sa dobrim društvom.
PIŠEM ROMAN
Toliko toga bih želio. Za sada je ipak sve onako kako treba, nisam Bog zna šta propustio. Kad ne radim, pišem roman “Princeza od južnih mora”. Omiljeni filmovi su mi “Panov lavirint” i “Ostrvo” (ruski), predstava “Igra u tami” na Večernjoj sceni Pozorišta “Boško Buha”, knjiga “Limeni doboš” Gintera Grasa.
https://buha.rs/Ansambl/Andrija-Miloshevic
