DA LI SU VASPITAČICE I UČITELJICE ZAISTA NEPRIJATELJI RODITELJIMA?

Čudno je koliko roditelji podcenjuju i omalovažavaju i vaspitačice i učiteljice. Svi mi zapravo imamo isti cilj: ulepšati detinjstvo naših mališana, olakšati im učenje životnih veština, pomoći im da odrastu u poštene i obrazovane ljude.

Hvalila se jedna mama drugoj mami u vrtiću, usput vezujući pertle na patikama sinčiću: ‘Znaaaaš, moj mali ide ove jeseni u prvi razred i već zna da čita i piše! Zlato, daj mamici drugu nogu da vežem patikicu. I znaaaaaš, već je sam pročitao na desetine slikovnica, učlanila sam ga u dečju biblioteku. Zlato, daj mamici ruku da ti obučem jaknicu. I znaaaaaš, sam bira slikovnice u bibilioteci. Jako je napredan. Hajde, maleni, daj da mamica zakopča jaknicu.’

Tipična slika neodgovornog roditelja. Kako roditeljima objasniti, a da se ne ljute, da dete pre prvog razreda uopšte ne mora da zna da čita i piše. Zato i idu u školu – da to tamo nauče. Kako im objasniti da dete pre prvog razreda mora savladati, pod obavezno, elementarne životne veštine kao što su: vezivanje pertli na cipelama, samostalno oblačenje i svlačenje, zakopčavanje patent zatvarača, kopčanje dugmadi, pravilno držanje olovke, samostalno spremanje svojih stvari, pristojno ophođenje, i tako dalje. Sve to ih pokušavaju naučiti vaspitačice u vrtićima. Kažem pokušavaju, zato što ih često pojedini roditelji ‘miniraju’ u njihovim pokušajima.

 

ŠTA LJUTI UČITELJICE?

Kad dođu maleni u prvi razred, učiteljice se ljute zbog niza stvari. Neka deca ne znaju sama da se obuju ni obuku. Ne znaju gde im je šta u školskoj torbi ni čemu šta služi. Veliki broj dece drži olovku u ruci kao da se sprema da nekoga izbode njom, a ne da piše. Ima ih i koji ne znaju da se obrišu nakon velike nužde. Pojedinima se ‘skore’ slinci ispod nosa jer ne znaju sami da obrišu nos, a učiteljici ne pada na pamet da ide po razredu i briše noseve. Orijentacija u svesci je pojedincima takva da malo pišu naopačke, malo s pogrešne strane, malo preskaču stranice. Linije koje označavaju redove na stranici ne znače im apsolutno ništa u životu. Oni koji ‘znaju’ da pišu, povlače poteze odozdo prema gore, naopako, nepravilno pišu slova pa kad učiteljica to krene da ispravlja dolazi do zbunjenosti učenika i ljutnje nadobudnih roditelja koji ne razumeju u čemu je greška. Učiteljice su te koje su presedele sate i sate na stručnim usavršavanjima vezanima za učenje dece pisanju, a ne roditelji.

Kako objasniti roditeljima, a da razumeju, da nisu edukovani za učenje dece pisanju i čitanju? Kako objasniti roditeljima da se ne igraju učiteljice?

 

Situacija: krene učiteljica s dvadesetak učenika van škole, na nastavu u prirodi. Od njih dvadesetak, desetak ih gura nogu da im se vežu pertlice na obući. Pet ih čeka da im se zakopča jakna. Dok to sve učiteljica isposlužuje, prođe čas i može ih mirno skidati i vratiti u učionicu. Ali, od ovih petnaest koji ne znaju da se samostalno obuku, barem pola ih zna ‘pisati’.

Situacija: dete nema domaći. Na pitanje zašto nema domaćeg kaže kako mu mama nije stavila knjigu u torbu. Dragi roditelji, ne treba dete da učite da čita i piše, treba ga naučiti samostalnosti, naučiti ga da samo sprema svoje stvari. Ne može, ne sme, ‘mama biti kriva’ zato što dete nema domaći ili potreban pribor u školi.

VASPITAČICE U VRTIĆU

 

 

Opšte je mišljenje da je dečji vrtić isključivo mesto gde se deca odlažu na čuvanje dok roditelji rade. Pitam se, znaju li takvi roditelji da se za posao vaspitačice, koja ‘čuva’ njihovo dete, školuje 3 + 2 godine? Znaju li da su vaspitačice visokokvalifikovane i da su edukovane da njihovu decu nauče osnovnim životnim veštinama, da decu socijalizujju, da ih pripreme za školovanje?

Neretko čujem koleginice iz vrtića kako se žale da ih roditelji ‘ne doživljavaju’. Odnosno, čak se pojedini roditelji i ljute kad vaspitačice od dece, naročito predškolaca, zahtevaju veću samostalnost, kad ne žele da uče decu da pišu (zato što one znaju da to nije njihov posao i znaju da nisu za to edukovane, ali jesu za kompleksniju pripremu dece za školu), kad ne žele da im vežu pertle, kad im zadaju za ‘domaći’ da nauče samostalno da se obuku i obuju. Vaspitačice u vrtićima jako dobro znaju šta deca treba da znaju pre polaska u školu, ali nailaze na nerazumevanje i nesaradnju roditelja.

SLOŽNA BRAĆA KUĆU GRADE

Čudno je koliko roditelji podcenjuju i omalovažavaju i vaspitačice i učiteljice. Svi mi zapravo imamo isti cilj: da ulepšamo detinjstvo naših mališana, olakšamo im učenje životnih veština, pomognemo im da odrastu u poštene i obrazovane ljude. Žalosno je da neki roditelji i najdobronamernije sugestije vaspitača i učitelja primaju a priori sa stavom da se ima ‘nešto protiv njihovog deteta’ ili njihovog načina vaspitanja. Ne postoji ‘škola roditeljstva’ koju treba proći pre nego se postane roditelj. Prvo se postane roditelj pa se zatim uči roditeljstvo. U tom odgoju dece važna su karika i savetodavna ‘služba’ osobe školovane za vaspitno – obrazovnu delatnost – vaspitači, učitelji i profesori. Često se događa da u prvom redu prosvetni radnici treba da odgajaju roditelje, da deca uopšte nisu problem.

Kako glasi ona već pomalo izlizana izreka ‘Deca su najveće bogatstvo’. Nadajmo se da će roditelji ipak jednog dana uvideti kako ni vaspitačice u vrtićima, ni učitelji u školama nisu njihovi neprijatelji, već saveznici koji su tu i ovde za decu. Njihovu decu. Našu decu.

Izvor: Zelena učionica

 

To Top