Синоћ сам шетао џунглом,
сине,
напорно, с мало драматике,
прегазих џемпере,
нове, фине,
па старе ципеле и патике.
Наједном,
избијем на неко брдо,
Ал срећом нема нигде зверки,
тај пропланак је,
верујем тврдо,
гомила јакни и фармерки.
Угледам с брда страшан призор:
кревет прекривен
нејасном смешом,
под чарапама телевизор,
програмер затрпан
разним вешом.
Али, зачудо, мене не брине,
кроз ову џунглу прошао ко би.
Одговор прост је.
Гласи:
– Ти, сине!
Јер био сам у твојој соби.
