Mama meda čedo budi
u pećini baš dalekoj,
proleće je, sunce rudi
ko u bajci lepoj nekoj.
Zazujale i pčelice
bumbari i bubamare,
stižu ptice selice
leptir širi svoje šare.
Skupiše se stanovnici
livada i šuma svakih,
vasiona činovnici
pa i zmija opakih.
Kad odjednom eto mede
uspavanog čak i sada,
glasić mekan ko da prede
neće da se lati rada.
Na leđima majka nosi
svoje čedo, malog medu,
zadenuo cvet u kosi
nasmejao sve po redu.
Sve je divno šuma blista
pogled dalek, čist i prostran,
zdela meda spremna, čista
proleće je a ja pospan.
