Устала је тета лија,
умила је лице снено,
риђе крзно очешљала,
у село је пошла, ено!
Самовала риђа лија,
у јазбини спас је нашла,
своје младе неговала,
тешка судба њу је снашла.
Скидала је звезде с неба,
да презиме њени млади,
оштрила је беле зубе,
да не умру, сви од глади.
За храном је пошла лија,
у јато је кришом дошла:
„Добро вече, коке миле,
по јаја сам, бела, дошла!“
„Лијо, лијо, ко те не зна,
мирно путуј, с милим Богом,
у шуму се хитно врати,
трчи лијо, хајде, збогом!“
„КУКУРИКУ, КУКУРИКУ,
БЕЖИ ЛИЈО У АФРИКУ!“
