Најстарија, Вита,
нешто страшно чита,
о некој аждаји
што се ноћу сјаји…
А деца се боје
и од сенке своје,
узверено гледе,
неки чак и бледе.
„Страшна је то прича!“
вели мали Вића.
„Ко зна да л’ је збиља!“
вели мали Иља.
„Истина је цела!“
тихо шапће Лела.
Лаза једва дише,
зној са чела брише.
Влајко бечи очи
„Шта ће сада доћи!“
И Кастор је уво окренуо к’ Вити,
и он би да чује
шта ће даље бити.
Само неко заспа
па већ и захрка…
Ено, погледајте
Ацка, патицврка
шта се њега тиче
аждаја из приче!
