Унашег Мирка богата машта,
игра, трепери —
повуци-потегни! —
цветна и бујна пролећна башта:
ускочи само, у сенку легни
и као Шаров — ноге истегни.
Тако и Мирко у својој башти
сав се предао шећерној машти.
„Куда ћу, шта ћу?“ —
мерка кȏ лисац,
хтио би бити чувен и славан,
па истом викну —
„Постаћу писац,
ко ће ми бити на свету раван!“
Мастило ту је, хартија чиста,
перо, слободно време,
књигама туђим делија листа,
вешто крадуцка теме.
Из „Хајдук Станка“ покраде Јанка
Кȏ куца туђу кост,
Андрићу Иви (нека нам живи!)
однесе с Дрине мост.
Његошу славном из „Горског вијенца“
откиде сјајно перце,
пројури бесно народном песмом
купећи десетерце.
Од Змаја цветну обрсти леју,
понешто штрпну и Доситеју.
А једне ноћи потера стиже,
пред њом Доситеј с Хопова,
старински поклич ори све ближе:
„Љубезни держите лопова!
Треба га прије восточног зрачка
пребити јакоже мачка!“
„Враћај нам песме, приче и бајке!“ —
чујеш из ноћи црне —
Давида Штрпца, Великог Јожу,
Бакоњу фратра Брне.
Овамо песме с цвећем и травом,
јер си платио главом!
Бежао Мирко Шарчевим трком,
пред чика-Вуком са дугим брком,
сав се претвори у зној и пену,
док се, напокон, у задњем трену,
скоро укебан — иза сна прену.
Пробудио се, ал и то знај,
ту причи не би крај.
Ујутро Мирко у школу хита,
на првом углу савије,
улицом дугом маршала Тита
жури у правцу Славије.
Маршира, цупка, скакуће живо,
кад преда њ — Андрић Иво!
Ех то је мука и малер прави,
јуре га писци у сну, на јави!
Поскочи Мирко брже од зеца,
збуни га незван гост:
„Сигурно и он крадљивца пеца,
њему сам смакао мост!“ —
То само гукну, окрену пете
и стругну — попут ракете.
Застаде писац у ходу лаком,
смешка се тихо гледа за ђаком,
па вели: „Кунем се брком,
ово је нешто као у бајци,
пази дечака, живио мајци,
у школу иде трком!“
