Pitaju mene deca, mali Dobrivoje i ona radoznala Lenka:
– Čika Keko, kako je izgledao Uskrs u Sirmijumu? Onaj prvi, kad je sve još bilo novo i neizgovoreno?
Nasmejem se, popravim šešir, i klimnem glavom:
– Slušajte sad dobro, nije bilo ni čokoladnih zeka, ni pisanica s nalepnicama, ni plastičnih korpica. Bilo je srca. I svetlosti.
Sećam se kao da je juče bilo…
Bio je to hladnjikav april. Sunce se stidelo da izađe, a rimskim ulicama šunjale se senke i šuškali plaštevi. U podrumu jedne kamene kuće, okupljeni su: baka Florentina, mladi rob Teofil, jedan raznosilac hleba i devojčica sa pegicama što stalno pita „Zašto?“.
– Zašto palimo sveće kad je dan?
– Jer slavimo Svetlost, sine – reče baka i zagrli je.
U ćošku – stari senator, nekad važan u Senatu, sad važniji u molitvi. Čita psalam, ali poluglasno. Ne zbog straha – nego zbog poštovanja.
Kad je liturgija završena, a sunce provirilo kao nepozvan gost, svi su seli oko niskog stola.
Nije bilo jagnjetine, ali je bilo toplog hleba. Nije bilo vina iz Kapue, ali jeste grožđa osušenog na prozoru. A jaja? Crvena, obojena lukovinom i verom.
– Hristos vaskrse! – reče mladi Teofil.
– Vaistinu vaskrse, dete moje – odgovori senator i prvi put posle mnogo godina zaplaka, ali ne od tuge.
Na trgu – rimski konji, legionari u sjajnim kacigama, narod prodaje cveće, riba se puši, deca se igraju „ko će dalje da pljune maslinu“. A naši junaci? Oni prolaze kao senke. U džepu im križić, u duši pesma. Jedan vojnik se nasmeši i šapne starici Florentini:
– I moja žena danas slavi isto što i vi. Ali ćuti… ja još nosim mač.
Vraćaju se kući. Sveće dogorevaju. Mali krst od maslinove grančice stoji na zidu. Devojčica crta ribu u pepelu ispod ognjišta. Teofil pevuši nešto što ne zna da peva, ali zna da oseća.
A baka Florentina kaže:
– Nismo u Rimu. Nismo u Jerusalimu. Mi smo u Sirmijumu. I Hristos nas i ovde čuje.
EPILOG, ILI KRAJ KOJI TRAJE
I dan-danas, kad prođeš pored neke stare kuće u Sremskoj Mitrovici, ako dobro osluhnete, čućete šapat iz davnine: – Hristos vaskrse…
A ako imaš sreće, možda ti u ruku sleti i jedno crveno jaje. I to ne iz prodavnice – već iz neba.
Jer vera, dete moje, nije u veličini carstva. Nego u veličini srca. Tako ti ja kažem.
