Mišić Sima krenuo da se šeta,
kad stiže ga mrava četa.
Pred njim stade general Paja, stari mrav,
zauzeo zapovjednički stav.
„Pozdrav Simo druže stari“
za njim ga pozdraviše svi mravi.
Upozori Paja Simu da kiša stiže
kraj njih glista Caca gmiže.
Potvrđuje ona Pajine riječi:
„Bolje Simo u jazbinu bježi“.
„Kiša samo što nije pala,
a ja ju jedva čekam vala“.
Ne vjeruje Sima, odmahuje šapom
pa ih pozdravi svojom kapom.
Ne vjeruje Sima al’ im se zahvali ipak,
pa ode da bere neki šipak.
Udari ga nešto krupno u glavu.
Pomisli Sima: „pa ono dvoje su u pravu“.
Krenu Sima tad da bježi,
od hladnih kapi poče da se ježi.
Htjede ispod lista da se skrije,
al’ do istog stig’o nije.
Stiže ga s nebesa pljusak hladan,
osjeti Sima da je jadan gladan.
Ušao napokon u jazbinu svoju,
od hladnoće promijenio je boju.
Jadan gladan i mokar od kiše,
poče da se briše.
Nije stig’o da se skrije
al’ ko mu kriv kad slušao nije.
Pomisli Sima:
„Zašto ne poslušah glistu i mrava,
baš sam budala“.
Kad nije htio nikog da sluša,
nema sad kome da kuka.
Naučio je lekciju miš Sima,
pa sad u šumi priča svima.
„Drugare svoje poslušati treba,
kad opasnost iza ugla vreba“.
