Недељом, кад школе заћуте,
и новембарска киша
опере наших стопала траг,
све више бројим минуте
мислећи на тебе наг
ко кестен у трави свелој.
Од неке сете све ми
тад наједном поплави,
и свет почиње да личи
на плави кишобран за двоје.
Онда на хартији белој
цртам срце…
Најпре твоје, па моје,
и вежем линијом дугом
да ми те не однесу
ветар и киша што
у прозорска стакла туку.
Затим стежем
плави кишобран,
окупан тугом,
налик на велику блесу,
и сањам како те
држим за руку
док ходам ко месечар
по плавом тротоару
грејући срце као птиче
с твоја два ока плава.
Све птице шапућу
да смо најлепши пар
на свету…
И то баш недељом
кад школа спава
а други дечаци не могу
да ти лепоту украду.
Скривам те под
плави кишобран
и једем као чоколаду
у спектру јесењих боја.
Волим сваку недељу
у новембру.
тада си само моја.
