Upoznao sam jednog deku,
koji voli plavo more i plavu reku,
ima brke i mornarsku majicu nosi
i Panonskim talasima prkosi.
Kaže meni, poznaju ga kao Čika Keku,
i da traži Panonsko more il’ bar reku neku
Njegovo je morsko dno
postalo sad plodno tlo.
Seća se, kaže, plave morske boje,
vetra što mu jedra kroje.
Nekad je jurio kroz valove plave,
lovio je kitove, ribe, velike i male,
al’ Panonsko more negde se skrilo,
I Čika Keku na ravnici ostavilo…
Voda se povukla, plavetnilo nestalo,
talase su njive zlatne bojom obojile,
gde su nekad ribe snevale,
blagodat su nove darivale…
Tako nestade morska širina,
nastade Panonska ravnica fina.
Ali kad vetar zapuše snažno,
šapuće more – tiho, važno..
More sniva ispod njiva,
među žitom pesak skriva,
ali stari Keka plavo more traži,
Među poljima pšenice i raži…
Zato deci priče priča i šapuće tiho
„More nikad ne odlazi,
dokle god ga srce traži,
tu pod nebom ono plavi!“
Uz pomoć mame Gordane
