Био некакав паша Видајић у Босни, прави окрутник према раји, а ни својим Турцима није био драг и мио. Свако га жив проклињао и молио Бога не би ли га нестало. Само би једна баба увек рекла:
„Молите се Богу да нам тај наш паша још поживи!”
Свако се чудио баби што тако говори, па се то чак и до паше чуло. Пролазећи једаред поред бабине куће, засташе паша са својом пратњом и позове старицу преда се, па је запита:
„Бога ти, бабо, чуо сам, говоре људи, како ме свако жив од раје проклиње и моли Бога да ме нестане, само ти говориш нека ме не проклињу, него нека се моле Богу да још дуго поживим. Зашто ти тако говориш, кад ти ја нисам никада никакво добро учинио?”
„Е, честити паша, кад ме питаш, право ћу ти казати. Познавала сам твога деда. Био је човек строг, тврдоглав и немилостив. Раја је под њим худо робовала и знојем образ умивала на непрестаном кулуку. Свако га је проклињао и молио се Богу не би ли га нестало. Дошао му је крај, умро је. Раја ускликну: ‘Хвала Богу, сад ће нам олакшати јарам!’ Јест’, да! Твој отац поче пашовати. Човек опак и крволочан. Замало што не подави кулуком и харачем сву кукавну рају. Сви се молисмо Богу не би ли га нестало, да нам одлакне и несносно се бреме олакша.
Јест’, порадуј се! Дочекасмо и твог оца смрт, па ти поче пашовати. Све горе по рају, скапасмо од кулука и харача, а да тебе нестане и твој син почне пашовати – свима би нам морале очи поискакати из глава, сви би морали липсати! Зато се молим Богу да још дуго поживиш. Иза зла све црње и горе долази, а никада боље!”
Паша замишљен оде од бабе и веле људи да је после блаже пашовао и баби, док је била жива, никад од њене куће није тражио ни харача ни кулука.
