Под капом облачја меком,
под сивом небеском стрехом,
на самој горској коси,
у моме селу далеком,
ту лисац пошту носи,
мечка у шуми суди,
петао људе буди,
мере нам време и пуж и зец,
већ како који,
вукови туле на месец,
шуму нам јесен црвено боји,
храшће на стражи спокојно стоји,
пролеће доносе ласте,
на врби — грожђе не расте.
Овде је главни чаробњак славни,
пријатељ ђавола, вила,
(још мало — добиће крила!)
свакаквих чуда пекар,
наш Јоца, надрилекар.
За све ти нађе лека
Јоцина апотека:
ако си пао с крушке,
ако страдаш од ловца,
(од неке прастаре пушке)
ако те уједе овца,
ако те мечка звекне,
и декне,
и дуне,
да ти плати рачуне,
ако се преједеш гљива,
и шљива,
и какве бундеве лудаје
кад ти се тетка удаје —
за све ти Јоца прибави лека.
Живела апотека!
Каква је само шарена леја
Јоцина фармакопеја!
Прикане, молим те, иди,
то се тек у сну види!
Гле, све по реду
и распореду:
од слепог миша крило,
змијске кошуље мало,
(од нас далеко било!)
старог јазавца сало,
орлови нокти и вршци крила,
совина перја кеса пуна,
од црна овна вуна,
ту би се лако добила
и грива с белих кобила,
а кад се човек пропита
чак и ђавољих копита
и — све уз тајну строгу —
прашак од вражјих рогу.
Чуче испод Јоцине стреје
враџбине древне Халдеје
и оштро врије, зрије и бије
мирис пакла и алхемије.
Кад, ево, има дана десетак,
и Јоци црни освану петак:
прокашља као магарац стари,
зноји се, гори,
просто се жари,
узбрдо гура температура.
Скочисмо брзо, помоћ се тражи,
страх нам поједе век:
„Прикане Јоцо, брзо нам кажи,
какав ти треба лек?
Да се на бољку изврши атак
Дал’ миш помаже слеп,
од мечке сало, од жабе батак
ил’ неке сове реп?“
А Јоца шмрца и чело пипа па гунђа:
„То ти је грипа.
За њу ми треба препарат фин
зове се — аспирин,
узећу само таблету-две
са витамином це или бе.
Надам се, браћо, да моја грипа
нема вируса азијског типа.“
„Зар нећеш друже, лекове своје,
та све се бабе око њих роје
и теби паре у шешир броје?“
зачу се шапат нечији мекан.
„Та нисам ни ја толики звекан!“ —
дрекну болесник уз покрет нагао —
„То сам ти само бабе лагао,
паре дизао где сам стизао!“
Од тога дана делија стара
изгуби славу мудрог лекара,
руга се данас и врана с коца
какав је лекар Јоца.
Чак је и кришом, низ мутну реку,
пустио апотеку.
