Nekada davno, u zelenoj šumi, živeo je meda po imenu Mika. Bio je poznat po svojoj najlepšoj staklenoj teglici punom meda koji je pažljivo čuvao. Toliko ju je voleo da ga nikada nije hteo da je deli ni sa kim.
Jednog dana, dok je Mika sedeo ispred svoje kućice i slatko lizao med, naišli su njegovi drugari – zeka, veverica i jež. Nosili su korpice sa bobicama, orasima i pečurkama koje su sakupili za zajedničku večeru.
„Miko, dođi s nama!“, zvali su ga veselo.
Miko je pogledao svoju teglicu, stisnuo ga šapama i odmahnuo glavom:
„Hvala, ali ja imam svoj med!“
Prijatelji su slegli ramenima i otišli dalje. Te večeri, Mika je ostao sam. Nije bilo smeha, igre, ni toplog razgovora. Samo tihi zvuci šume i jedan usamljeni meda sa teglicom meda.
Sutradan, kad su se ponovo sreli, Miko je skupio hrabrost i tiho rekao:
„Mogu li danas da podelim med sa vama?“
Prijatelji su se obradovali, podelili svoje bobice i orahe sa Mikom, i svi su zajedno napravili najlepšu večeru u šumi! Miko je tada naučio ono što je najvažnije: sve je slađe kada se deli sa prijateljima.
Te noći, Mika je prvi put zaspao sa osmehom na licu, okružen svojim drugarima.
POUKA:
Prava radost je u deljenju.
