Gde mašta prestaje,
tu čarolija nestaje.
Dajmo mašti na volju
i prepustimo se spokoju.
Mašta je misao vodilja,
i nikad tu čarolija ne dodija.
Onda neka energija proradi,
ogromna ko kuća.
Da ko kuća,
Al’ do petnaestog sprata,
pa se sa planinom u koštac hvata.
Htela bi planinu da podigne,
ma do sjajnih zvezda da stigne!
Eh, da je snage samo malo veće,
svašta bi tu nešto bilo.
Ovako možemo samo
livadom da jurimo i da beremo cveće.
I da ljubimo, da volimo,
da dajemo i uzvraćamo svima
koji nas ljube i vole
i svemu što nas ljubavlju pokreće.
Pa malo li je?
Eto, opet je tu mašta
i njeno umeće.
Ko je shvatio, razumeće…
Tamo negde…u mašti…
17.06.2024.
