Научници тврде да су Египћани први припитомили мачке а недавно спроведено истраживање показало је шта је довело до тога да људи добију нове крзнене пријатеље.
Већ дуго се разматра како су мачке од слободних животиња које трче дивљином постале наши крзнени пријатељи. Научници су можда решили мистерију након анализирања генетског склопа египатских мачјих мумија.
Резултати проучавања ДНK остатака ритуално жртвованих животиња откривених у гробницама показују да људима из древног Египта можемо да захвалимо за то што су мачке постале део наших живота.
Египћани имали велике узгајивачнице, где су мачке узгајане како би биле жртвоване боговима, услед чега је и дошло до пораста потражње за овим крзненим животињама. Родослов савремених мачака може да се прати све до времена фараона. Египћани су вероватно први узгајивачи мачака, што је био важан корак у процесу њиховог припитомљавања.
Египћани су поштовали мачке и оне су инспирисале древну египатску уметности још у раним 4000-им годинама пре наше ере. Поштоване су и богиње попут Мафдет, која је углавном приказивана као жена са лављом или мачјом главом и познатије Баст, мачје богиње лепоте, жена и плодности.
Те две богиње су биле оне којима су Египћани жртвовали претке савремених домаћих мачака пре више од 2.200 година. Циљ истраживања је проналажење генетских сличности између мумифицираних и савремених мачака, као и дивљих мачака, како би се открило пре колико година су их људи припитомили и претворили у кућне љубимце.
Милиони мачјих мумија жртвовано су и закопани на подручју читавог Египта. Да би обезбедили толико број мачака, узгајивачнице су осниване како би се повећао њихов број.
Мачке су већ дуго популаран избор за кућне љубимце, не само због свог нежног крзна и другарства. Њихова вештина убијања штеточина учинила их је популарним у Северној Африци пре 4.000 година, иако су током средњег века ловљене заједно са „вештицама“ и повезиване са ђаволом.
Сматра се да је пријатељство с мачком почело пре више хиљада година, када су људи већ обрађивали земљу. Жетве су доносиле огромне количине пшенице, које су људи потом смештали у амбаре.
Тако препуни хране, привлачили су непожељне госте – мишеве! Читава војска ових глодара могла је за трен ока да слисти целу жетву. Човек им није могао ништа. Али за мачку је овај задатак био „мачији кашаљ“.
Људи су јој били бескрајно захвални и није прошло много док су схватили да она није само добар ловац, већ и права маза. Тако је од помоћника у кући постала и кућни љубимац.
Најстарији остаци мачке и човека на истом месту пронађени су на Кипру и сматра се да су стари око девет и по хиљада година. Мада научници имају доказа да се домаћа мачка развила од својих дивљих предака много, много раније, на самом почетку људске цивилизације
