У јесен, позну, хладну, студену,
искрзаног, сивог шешира,
обучен у шарени подеран капут,
он креће нехајно, али весело,
на свој уобичајени вечити пут.
Често нерадо виђен гост, свима знан,
долази изненада, ненајављен, непозван,
понекад само с’ једним звиждуком,
а некад собом поведе и читав оркестар.
Онда захуји, засвира кроз голе гране,
огромне снаге своје свестан,
зањише непрегледне шуме, брзаке,
празне пољане, оголели честар.
Па хуји, звижди, љуља и њише,
носећи собом све, на шта наиђе,
заустави на трен окаснелог путника,
заустављајући му дах, не дајући му да дише.
На трен га пресретне, па напусти,
настављајући даље свој ледени пут,
кидајући све јаче и више,
већ увелико раздеран јесењи капут.
