Јесен стигла, јесен рана!
Сва се жути раздрагана!
Ал’ лето у прошлост неће…
Да л’ то јесен нема среће?!
Што се лето уобрази
и још увек не одлази
у ризницу успомена?
Или јесен мучи трема?
Облак кишни небом јури,
ал’ Сунашце одмах жури
да мешине од облака
тера снопом сјајног зрака.
Јесен би да киши, жути,
ал’ лето се тад наљути,
па још више жари, пали…
Облаци већ посустали.
Ветар о’зго само гледа.
Виде да се лето не да…
Поче фијук! Ветар дува
јесен рану да сачува.
Сунцу јасно шта сад мора…
Уздиже се изнад гора
и охлади своје лице
у завеси од кишице.
Лето неста… Јесен рана
сва се жути раздрагана.
Нека траје, нек је има
јер ускоро бели зима!
