Бако, стара бако – бабушчице мила
Јеси л’ и ти кадгод мала, млада била?
Јеси л’ могла кадгод исправити леђа?
Је л’ и твоја коса била кадгод смеђа?
Је л’ и твоја хаља била кадгод кратка?
Је л’ и тебе когод звао: „Душо моја слатка?“
Је л’ и теби когод кадгод ‘ваку лутку дао?
Ваљда се скрхала, па ти је сад жао?
– Та зар мора, бако, остарети свако?
Хоћу л’ и ја, бако, остарети тако?
Морам ли зар и ја бити тако седа?
Тако смежурана, згурена и бледа?
Па зар томе нема баш никаква лека?
– Зар се то не може живети довека?
