Pre nego što je nastalo more, pre nego što je vetar znao da svira, postojalo je vreme kada su deca znala sve, ali su zaboravljala čim bi otvorila oči.
Tada su Zvezdane Tkalje, čuvarice mudrosti svemira, rešile da na zemlju pošalju bića koja će podsećati decu na ono što već znaju, ali su zaboravili.
Tako su nastale prve vaspitačice i učiteljice.
Stvorene od zore, strpljenja i mirisa drveta iz prve bojice ikada napravljene, one su znale kako da kroz igru uče, kroz pesmu tugu leče i kroz tišinu osluškuju neizgovorena pitanja.
Nosile su mantile sa nevidljivim džepovima u kojima su bile skrivene priče za svaki uzrast, rešenja za prve tuge i zalihe zagrljaja.
Jedna legenda kaže da su ih prve zvezde pratile dok su silazile s neba, i da je svaka od njih dobila po jedan poseban dar:
neka zna da ućutka oluju,
neka zna da probudi cvet iz betona,
neka zna da razume crtež bez ijedne reči.
Deca ih i danas prepoznaju — po toplini glasa, po načinu na koji znaju kad treba ćutati, i po tome što ih, i kad odrastu, uvek pamte.
I zato, kad legneš u krevet i zatvoriš oči, znaj: neko je nekad znao da si čudo, i zato te učio s ljubavlju.
A svaka bajka pred spavanje — možda je samo podsetnik na njih.
