Bila jednom jedna kuća u Aleji kestenova broj 25, na sprat. U njoj je živela jedna žena, sa svoje troje dece. Uvek je uvek nameštala zavese. Zavese su bile bele boje. Uvek je ustajala rano, u zoru i sređivala kuću, koja je bila velika.
Njena deca su bila imenima Sunčica, Višnja i Jagoda. Bile su to tri devojčice, Sunčica plave boje kose, Višnja crne a Jagoda smeđe boje kose. Pomagale su uvek majci da namešta bele zavese, koje su činile bit njihove kuće.
Tokom spremanja, mačak bele boje, koji nije bio član te porodice niti njihov mačak, se uvek popeo u određeno doba kroz prozor prvog sprata, jer im je kuća bila na sprat. i pio mleko iz činije.
Kćerke su svirale instrumente, tri flaute koje su pevale. Igrale su se u dvorištu kuće nakon nameštanja zavese, hvatajuđi leptire.
„Ja uvek nameštam zavese. Jedina radost su mi kćerke, koje čine da se osećam uvek raspoloženo.“
„Mama mi hvatamo leptire, puno ti pomažemo nameštajući zavese zajedno sa tobom“, reče Jagoda, najmlađa kćerka.
Usledilo je čitanje knjiga. Sve tri devojčice su čitale istu knjigu u tri primerka koja se zvala ’’Čarobna lampa u Pustinji’’. Majka je kupila tri primerka za po svaku kćerku. Majka je primetila belog mačora i uzela činiju mleka. Izašla je napolje i tu je, ispred praga ostavila činiju, da tako beli mačor dođe po mleko. Ubrzo potom pridružila se i bela pudla Meri.
Bela pudla Meri je pitala gospođu Majku.
’’Kakve su to bele zavese? ’’
’’To su zavese moje, sređujem ih kako bi kuća bila u redu.’’
Odgovori majka iz kuće broj 25 u Aleji Kestenova. Bela pudla Meri, koja je iz Engleske došla do praga njihove kuće joj je rekla sledeću stvar.
„Ja dolazim iz Londona, gde su gomile kuca, pudlica moje vrste. Došla sam brzim expresom, koji ima krila.“
„To je veoma lepo“, reče gospođa Majka i nastavi sa nameštanjem zavesa.
Zavese su se lelujale pod vetrom.
Pudla Meri je sedela tamo. Ubrzo potom, došao je i gospodin kuće, koji je bio otac devojčicama.
„Tata vratio si se sa tvog posla činovnika!“, rekoše u glas devojčice.
„Jeste, došao sam kući.“
Reče otac dece. Kao porodica su nastavili da se igraju u dvorištu, gde im je pričala Meri.
Pričala im je kako je London divan, kako tamo ima puno kuća, i kako je došla u Aleju Kestenova, da usreći kuću a i porodicu. Rekla je da svaka pudla u Londonu dobije tablicu sa imenom svoje porodice i da je ona došla brzim expresom koji ima krila, jer je ovo njena porodica.
Kao porodica, seli su da jedu zajedno i nakon toga, Meri je živela sa njima i odjednom spremanje zavesa je manje teško palo, glavnoj gospođi kuće.
„Meri, Meri, tako nam je drago što si tu“, rekoše svi uglas, pod lepim vremenom, dok su prozori bili otvoreni.
