Дотрчала мала Мима
срећна и румена,
задихано санке вуче,
све до своје куће.
Прекорно је гледа мама,
кажипрстом прети;
колико си то остала,
дуже него лети!
Погледај се само добро,
како то изгледаш,
чизмице ти скроз су мокре,
капа пуна снега,
рукавице све ледене,
јагодице хладне и румене.
Хајд’ у кућу, баш сам љута,
види јакну, а гле шала,
лед на њему има,
лево – десно, мама главом клима.
У чуду је гледа Мима,
окицама сјајним трепће;
али мама, што се љутиш,
у зиму је зима.
