Кад сам био сасвим мали
лепо су ме дотерали:
Кратко су ме подшишали.
Раздељак ми зализали.
Кошуља у белој боји.
Око врата лептир стоји.
Панталоне трофртаљке.
Доколенке превртаљке.
А сандале од пластике,
ко из филма фантастике.
Гледа мене фамилија,
па од среће цела сија.
А ја тужан, душа боли,
кад ме виде сви у школи.
Викаће ми, из свег гласа,
од првог до задњег часа:
„Ево Срете манекена
обукли га к’о кретена!“
