Баш су ми мудри и мама и тата:
Јутрос ми у кућу донели — брата!
Прва се за реч јавила мама —
НЕКО ЋЕ ВРЕМЕ ЖИВЕТИ С НАМА…
Онда се охрабрио и ћутљиви тата —
ЗАР НИЈЕ ЛЕПО ИМАТИ БРАТА?
НИКАКО! — дрекнух, помало зловољан —
ЗА САДА САМ И САМ СЕБИ ДОВОЉАН!
Тата и мама на то су се скупили —
ЗНАШ, ОВАЈ, СИНЕ… МИ СМО ГА КУПИЛИ…
ЧУЈТЕ, ДА СТЕ ГА СМЕСТА ВРАТИЛИ!
АЛИ, КАКО? ВЕЋ СМО ГА ПЛАТИЛИ…
НЕЋУ У КУЋИ ДА ТРПИМ ШТОШТА!
АЛИ, СИНКО, СКУПО НАС КОШТА…
БАШ СТЕ НЕЗРЕЛИ! ЗАР СЕ НЕ СТИДИТЕ?
НЕК ДАНАС ОСТАНЕ, А СУТРА ВИДИТЕ!
А САДА НОСИТЕ ТУ ВАШУ „РОБУ“,
И ТО ШТО ДАЉЕ, У ДРУГУ СОБУ!
Али клиња се сатима драо к’о петао,
Па ме је љутио, па ми је сметао…
Мораћу опет да кажем тати
Да га под хитно продавцу врати.
Мама ме не брине… жене су жене.
Мало ће куњати — а има и мене.
Не пали код мене — ЛЕПИ НАШ ЛАЗАРЕ! …
Што мало не пазе!? Што свашта пазаре!
