Ево новине! Новине ево!
Навали, рајо, под паром пуном!
Синоћ, с посљедњим зраком,
синоћ, у друштву с мраком,
један је медо, са мрком длаком,
један је меца, с крзненом јаком,
отео Ђоки колаче с маком,
капут, изнутра постављен куном,
и јагње, споља обрасло вуном.
Затим је иста вучина плава,
у свом кожуху мрком,
разбојник неки, несрећа права,
трчећи зечјим трком,
фрчући мачјим брком,
јурио Цицу, сиротицу,
уз дрво јадна једва загребла,
горе назебла,
у густој крошњи повише дебла,
без топла шала, чизама, капе,
дувала сву ноћ у предње шапе.
(Цица је, знате, овдашња мачка.
Толико о њој. Тачка!)
Онда је . . . онда . . . као што рекох,
та иста дивља свиња,
(што је не убих и не испекох!)
јездила бесно у свом капуту,
(сав је од иња, од чекиња!)
рушила бране на своме путу;
смазала вагон презрелих диња,
грожђе са врбе,
од росе чорбу,
чичину торбу,
сунцокрет један са жутом главом
и стари мадрац са морском травом.
А потом . . . потом . . . за једним плотом
видеше људи рог . . .
Страшно је даље причати о том . . .
искочи носорог!
Оклопник прави, на њему плоче,
па кад ли јуриш тенковски поче:
тај ти је крчме рушио,
тај ти је бурад бушио,
тај ти је чаше сушио
и љуту крџу пушио . . .
Ево новине! Новине ево!
Двије ми банке дај,
тако ћеш причи, живио чичи,
најзад сазнати крај.
Питаш се, знам те, беше ли меда,
носорог, Вујо ил друга беда?
Уредник Јоца одговор даје:
све је истина чиста,
ово је допис основца Паје,
он је сарадник листа.
Видио свашта новинар млади,
шта ћете — машта ради,
мало посоли,
промешај,
додај —
тако се прича напета гради.
