Кажу: „Доћи ће други.“
Да, доћи ће. И они ће на исти начин заузети места у нашим срцима, и то – свако своје месташце, које је топло и ушушкано. Ипак, тренутно смо у садашњости која је испуњена различитим емоцијама, као састојци у белој чорби – свега има, а на крају, резултат је предиван.
Када васпитачи испраћају генерацију деце, они се не поздрављају само са њима (јер знају да ће их и даље виђати), него и са свим створеним успоменама, бригама, радостима, загрљајима, учењима, разговорима, дискусијама, шетњама, истраживањима, откривањима, сузама, променутим пеленама, температурама – са једним посебним живљењем, које може да се живи само у вртићу. Е, тада већ знају да се такве успомене са садашњом генерацијом деце неће поновити. Зато се грчевито трудимо да сваки тренутак нежно упакујемо у наша срца, неотпакивајући их докле год можемо да издржимо. Те тренутке лагано и вешто претварамо у успомене – само наше. Другима можемо причати о њима, али они никада неће разумети колико је емоција уткано у сваку нашу мисао и реченицу. Они никада неће моћи да виде какви су осмеси красили стварање успомена, да ли су сузе биле радоснице или тужбалице, да ли је сјај у очима био сребрни или неке друге боје…
Да, доћи ће други.
Доћи ће.
Али, до тада, васпитач зна да ће се много пута насмејати док обавља кућне послове, јер ће му на ум пасти досетка једног Баће. Док пере судове помислиће на једну Дуњу која се увек истински радовала туђој срећи. Док пегла, васпитачица ће се сетити Матејиних сјајних предлога за нове авантуре и Драганових невероватних предлога за учење – „Хипокампус? Добро, може. Итсражићемо.“
Затим ће васпитач пити кафу уз неку добру књигу и сетиће се Тарине жеље да и сама постане писац. Шетаће васпитач природом, пловиће реком… онда ће му на ум пасти један Ђурко и његова реченица“ „Стигао сам ја, Ђурко!“ Стићи ће и васпитач да додирне своју звезду и тада ће му радост на лице ставити помисао како су једна Хана и једна Ариа увек веровале у то да је све могуће. Гледаће, можда и неки филм. Е, ту ће се сетити једног Лакија срнећих окица који је увек спреман за нове изазове. Писаће васпитач нове планове за нова учења, па ће сетити Василија којем је све било забавно и којег је све подједнако интересовало. То ће му помоћи у креативности смишљања планираних ситуација учења. А, онда ће му на ум пасти једна Алек, која је увек имала добре изговоре, те ће и сам то употребити: „Не могу сада, ипак ме боли трепавица. Оставићу то за сутра.“ Док се мисао још не примакне крају, појавиће се и један Стефа чије ће речи одзвањати као тихи ехо: „Не остављај за сутра оно шта можеш данас!“
Доћи ће други.
Доћи ће.
И биће непоновљиви, као и ови сада. Ствараће нове успомене које ове садашње и будуће неће покушати да изместе. У срцима васпитача има довољно места за све.
И зато, ако видите васпитачицу да се смешка, смеши или наглас смеје, знајте да се сетила бар једне успомене. Васпитачице су посебна бића. Оне живе од прошлости, гледајући у будућност и стварајући нове тренутке радости, мотивације, љубави. Заправо, само оне то и могу.
Доћи ће други.
Доћи ће.
И њима ћемо причати како се Марко заљубио у једну од сестара идентичних близнакиња. Када га је васпитачица питала зашто се заљубио у Лану, а не у Елену, јер изгледају потпуно исте, Марко је одговорио: „Лани сијају очи!“
Објаснићемо и њима да су Ланине очи сијале од доброте, емпатије, спремности да помогне другима, лепог понашања, разумевања туђих потреба и емоција… Гледаћемо се међусобно како би видели коме од нас сијају очи. И видећемо да нам сијају свима. Свако има свој разлог за сјај.
Доћи ће други.
Доћи ће.
А ми ћемо се надати да нашим прошлим генерацијама и даље сијају очи. Вероваћемо у то да смо бар малим делом допринеле томе.
А, сада, путујте драги наши предшколци! Путујте на нове дестинације. Упловите у њих свим својим чулима. Будите радознали и увек тражите нешто више: нешто више знања, љубави, радости, учења, стварања, пријатељства…
И научите друге како да и њима очи сијају.
Ваше васпитачице,
Јована, Милица, Теодора, Драгана и Весна.
