Još pre nego što je nastalo Panonsko more, dok je svet još bio u nacrtima, postojala je Zemlja Brojčanija — gde su svi znali da sanjaju, ali niko nije znao da broji.
Tamo su jastuci leteli, sladoled se nije topio, a deca su imala po tri rođendana godišnje jer niko nije znao da broji tačno.
Jednog dana, nebo se zamaglilo od neplaćenih oblaka, a drveće odbilo da raste jer im niko nije vodio mesečni bilans lišća.
Tada je mudri starac Dedius Minusius, po zanimanju Gledalac u Daljinu, pozvao čarobne brojeve i rekao: — Potrebni su nam ljudi koji neće gledati samo u snove, već i u tabele!
I tako su rođeni prvi računovođe i knjigovođe.
Računovođe su bile zadužene da sve što postoji — popišu, poređaju, sabiraju, oduzimaju i po potrebi množe. Knjigovođe su zapisivale sve što su ovi prvi uradili, ali na način koji čak i oblaci mogu da razumeju.
Nosili su naočare koje vide kroz pogrešne račune, olovke koje zvone kada neko pokušava da prikrije trošak, i šaptače u uhu koji govore: „Ne zaboravi devizni kurs!“
Legenda kaže da su prve bilanse ispisivali na listovima čempresa, a godišnje izveštaje gravirali na leđa velikih kornjača.
I od tada, svet se okreće kako treba — jer neko pazi da sve što dođe i prođe bude zapisano, zabeleženo i — usklađeno.
Pouka? Ma koliko sanjali, neko mora da zna koliko snova stane u jedan budžet.
