Преко ноћи прољеће нам дође,
поред Уне уз врбике лази,
бијеле трешње, блистави ђердани,
његови су ведри путокази.
Небом плови, огледа се Уном
лаган облак, јагње свилоруно.
Зато ли се братији не спава
у замуклој соби интерната,
наше строге кревете војничке
потопила туга непозната.
Сам и сјетан, лутао бих градом
и крај Уне заплакао крадом.
Пред очи ти родно село дође,
брат и сестра, забринута мајка,
а однекле, из подводне равни,
огласи се врбова свирајка.
Вјерни Шаров, лагано, у тами,
склупча ти се удно ногу самих.
У те дане код нас мјеста нема
за учење, историју, бројке,
населе нам срце путовања,
Индијанци, подвизи, дјевојке.
Један поглед Зориних очију
замрачи ми цијелу гимназију.
Око срца расте барикада,
заробљен сам, не могу да дишем,
па се пера, попут копља, машам
и, занесен, прву пјесму пишем.
Стих изникне, иза њега Зора,
без ње нема правог одговора.
Зурим тако, изгубљен, безнадно,
у вечерње даљи маслинасте,
а не видим, око мене, кругом,
како шапат подругљиви расте:
„Погледајте, кантар га убио,
ево нам се Ћопан заљубио!“
