Долутао дединој кyhи
бог би знао откуда
мален паметан куцов,
длаке смеђе и кратке,
долутао и остао.
Јурио је, онако, од шале,
сад лептира, сад куцка,
сад гуске, сад патке,
и златасте пилиhe мале.
Имао је за све y кyhи
милоште и осећања:
кад бака по ивер пође,
он јој радосно моби;
разболи ли се когод,
сваки час је у соби,
показује да му је жао;
падне ли мало дете,
трчи брзо да јави
за чворугу на глави;
Кад когод замишљено ћути,
и он му се придружи
ко и сам да ce нечег ceha;
кад види да је ко тужан,
и сам почне да тужи;
уз веселог весело лаје;
његова зеница псећа
на људске паметне очи
понекад личила је.
И кад су га заволела
деца, живина и птице,
када је постао чланом
дворишта и породице,
некуда у свет одлута.
Да когод не увреди
то добро весело куче,
са скоро људском памети;
да когод не викну на њега
и да ra не истуче?
– постављали смо тужно
питања једно другом.
– И xoћe ли ra y животу
пут опет к нама нанети?
