Стигло ми писмо из далека,
пошиљалац: Чика Кека!
Веома сам се обрадовао
маму одмах позвао:
„Мама, Чика Кека пише мени!
Зове ме да „пловимо“ заједно.“
Спаковао сам кофер малени,
понео сам нешто мени вредно
да поклоним Чика Кеки,
том чудесном седобрадом деки.
Зачас сам био на тавану који „броди“,
по Панонској равној води.
Испред нас је бродско уже,
иза су весла, глобус стари.
Кека и ја обучени ко прави морнари.
Уместо морем, знањем смо пловили,
уместо риба, књиге смо ловили.
Загонетке смо смишљали нове,
децу неприметно слали у снове.
На видику авантура права,
слон полете изнад наших глава,
Фрушка гора се ниоткуда створи,
а кит Мића са мном поче да говори.
Кека рече: „Баци сидро, Давиде!
Ово морају сви да виде.“
Уместо сидра, полетео је јастук,
нема острва, нека кита. Само мук!
Мама ме пита: „Какво море, какве буре?“
„Сањао сам да сам део Чика Кекине авантуре.
Изненадио сам се што ми је Кека писао.
Бар сам се у сну Панонског мора надисао.
Ни поклон му нисам дао,
само ми је јастук пао…“
Кад мама и ја удружимо слова,
до вас стигне песма ова!
