Око сваке наше биљежнице
стегнут пропис, не можеш да дишеш,
за сваку је строго одређено
шта ћеш у њој до краја да пишеш:
овдје бројке, по лејама уским,
тамо српски, овамо француски.
Има, ипак, у свакога ђака
тајна свеска, то ти је за причу,
одрпана, згужвана и куса:
а од мила — сваштаром је вичу.
Дивна свеска, по богатству царска,
распјевана, смјела, слободарска.
Ту се пишу историје ђачке,
све у лудом врије изобиљу:
„Петар Крекац покрао пиљара,
прасац Мехо воли гуску Љиљу,
Миле Батић заљубљен у Мицу,
бата Коле воли разредницу.“
У сваштари, у мојој шаренки,
од првога реда одозгора,
сједила је, као на пријестољу,
моја красна, јединствена Зора.
Она, она . . . свуда к’о у бајци,
а тек при дну: „Нисам пис’о мајци.“
А касније, облак за облаком,
писао сам с нескривеним јадом:
„Овај живот невјера је сама,
Зора шета с Мићом Накарадом.“
Лист обрнеш, опет нове чини:
„Вјечно вјеран бићу Ангелини!“
Година се за годином ниже,
ничу нова обећања света,
док одједном, зар се и то нађе:
„Ово ми је дјевојка десета!“
Како тада, тако и остаде,
срце моје сваштара постаде.
