Држ-понеси, увис капу баци,
сад су наша сва свјетска пространства,
готова је још једна година,
добили смо школска свједочанства.
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
Попут чигре вртиш се у кругу
под шибама свог срца несталног,
куд ћеш, шта ћеш, на коју ли страну
у бескрају раја феријалног.
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
У дворишту ломача се пали,
букте свеске попут сува грања,
бурно пламте домаћи задаци,
огледала нашега незнања.
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
Нема часа, оцјене, прозивке,
звоне главе попут празна лонца,
скинули смо и мрског стражара,
будну звечку са школскога звонца.
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
Оборисмо трошну зграду знања,
осветнички, до задњега угла,
оста натпис преко цијеле табле:
„Доље глобус и земаљска кугла!“
Збогом школо, збогом гимназијо,
луд је био и ко те учио!
А кад ипак воз коначно крену,
помути се сјај љетњега дана,
тамо негдје, крај замуклих клупа,
осташе нам срца расплакана.
Збогом школо, збогом враголијо,
ипак сам те бескрајно волио!
