Trebinjka Zorica Pravica – Cindrić, vaspitačica u vrtiću „Naša radost“, jedina u Hercegovini kreira i izrađuje platnene lutke. Do sad ih je napravila bezbroj. Na radost mališana sa kojima provodi veći deo dana, ali i za svoju dušu. Poseduje čitavu kolekciju. Svaka je unikatna i neponovljiva.
„Bili smo u poseti kućnim prijateljima. Tada smo živeli u Švajcarskoj, gde sam i rođena. Gospođa Tereza se bavila izradom krpenih lutaka. Toliko sam se oduševila da mi se svaki detalj te posete urezao u pamćenje. Poželila sam da imam jednu. Nije mogla nijednu da mi pokloni jer su sve već bile rezervisane. Obećala je da će mi napraviti specijalnu. Međutim, nikad nije ispunila obećanje. Bila sam jako razočarana. Od tada u meni tinja želja da pravim lutke“, priča Zorica kako iz razočarenja može da nastane hobi.
Lutkarstvo nije jedini Zoricin hobi. Osim izrade lutaka, ova nežna plavuša crta, restaurira nameštaj, pravi drvene kutije od parketa, gravira na aluminijskoj foliji, oslikava staklo, a u gradu je osim po lutkama, postala prepoznatljiva i po oslikavanju bocuna, buklija, flaša i čaša, koji se koriste na slavljima za Krsnu slavu, rođendan i ponajviše – venčanje.
UMETNIČKA DUŠA OD MALIH NOGU
Od malih nogu se dalo prijetiti da je umetnička duša. Kao dokaz tome mi pokazuje uokviren crtež u olovci „Sara Kej“, koji krasi ulazni hol u porodičnom domu u Zasadu. Njeno detinjstvo je obeležilo crtanje. Danonoćno. Ti periodi su trajali po dve godine, a onda bi se zasitila i pauzirala po dve godine.
„Imala sam devet godina. Jako prehlađena ležala sam u krevetu. Pamtim da sam imala visoku temperaturu. U tom periodu obožavala sam Saru Kej. Uzela sam papir i nacrtala je. To je jedan od mojih prvih crteža“, priseća se Zorica sa osmehom i setom istovremeno, jer je taj crtež podseća na pokojnog oca, kome je bilo zadovoljstvo da podstiče kćerkine talente.
„Bilo koji rad, koji sam uradila, taman i onaj za vrtić, običnu pčelicu ili bubamaru kad nacrtam, on je čuvao, uokvirivao, podržavao me i jačao moje samopouzdanje. Crtež je prvo morao da bude u kući jedan period, da on to gleda pa tek posle, bih ja to mogla odneti u školu ili pokazati drugarima“, ističe na ličnom primeru koliko je bitna roditeljska pažnja i podrška u odrastanju, a naročito to primećuje otkad je zaposlena u vrtiću.
Gimnazijske dane su joj obeležile novine „Praktika“, koje je njena mama redovno kupovala. Obilovale su svakojakim savetima. S pažnjom ih je čitala i ideje primenjivala. Upravo u „Praktici“, otkrila je dekupaž. U to vreme, u Trebinju je bilo nemoguće pronaći materijal za ovu tehniku. Ni salvete, ni lepilo … Zorica nije odustajala. Improvizovala je i shvatila da se dekupaž može raditi belancetom umesto lepila.
Talenti su isplivavali na površinu. Hobiji su se nizali. Izrastali jedan iz drugog. Šta god je uzela u ruke bilo je oslikano, napravljeno, ukrašeno… kamenčići, slike, drvo, plastika, staklo… I tokom fakulteta, a i posle, dok nije bila zaposlena, nije odustajala od crtanja i slikanja. Dugi niz godina u slobodno vreme gravira na aluminijumskoj foliji, osam puta debljoj od kuhinjske. Zidove porodičnog doma krase sova i paun nastali ovom tehnikom. Istovremeno od parketa pravi drvene kutije i oslikava ih dekupažom.
Krajem osnovne škole je počela da šije torbe pa majice, a zatim se osmelila da ostvari detinji san i pravi lutke. Počela je da uklapa različite materijale. Da se poigrava bojama, oblicima, koncima, dugmićima … Međutim, konstantno je imala problem sa punjenjem za lutke. Fabričke se pune sintetičkom vatom, koja se kod nas ne može kupiti. Zato je probala sa običnom vatom, peskom, rižom …, ali nije bila zadovoljna izgledom lutaka.
