Trebinjka Zorica Pravica – Cindrić, vaspitačica u vrtiću „Naša radost“, jedina u Hercegovini kreira i izrađuje platnene lutke. Do sad ih je napravila bezbroj. Na radost mališana sa kojima provodi veći deo dana, ali i za svoju dušu. Poseduje čitavu kolekciju. Svaka je unikatna i neponovljiva.
„Bili smo u poseti kućnim prijateljima. Tada smo živeli u Švajcarskoj, gde sam i rođena. Gospođa Tereza se bavila izradom krpenih lutaka. Toliko sam se oduševila da mi se svaki detalj te posete urezao u pamćenje. Poželila sam da imam jednu. Nije mogla nijednu da mi pokloni jer su sve već bile rezervisane. Obećala je da će mi napraviti specijalnu. Međutim, nikad nije ispunila obećanje. Bila sam jako razočarana. Od tada u meni tinja želja da pravim lutke“, priča Zorica kako iz razočarenja može da nastane hobi.
Lutkarstvo nije jedini Zoricin hobi. Osim izrade lutaka, ova nežna plavuša crta, restaurira nameštaj, pravi drvene kutije od parketa, gravira na aluminijskoj foliji, oslikava staklo, a u gradu je osim po lutkama, postala prepoznatljiva i po oslikavanju bocuna, buklija, flaša i čaša, koji se koriste na slavljima za Krsnu slavu, rođendan i ponajviše – venčanje.
UMETNIČKA DUŠA OD MALIH NOGU
Od malih nogu se dalo prijetiti da je umetnička duša. Kao dokaz tome mi pokazuje uokviren crtež u olovci „Sara Kej“, koji krasi ulazni hol u porodičnom domu u Zasadu. Njeno detinjstvo je obeležilo crtanje. Danonoćno. Ti periodi su trajali po dve godine, a onda bi se zasitila i pauzirala po dve godine.
„Imala sam devet godina. Jako prehlađena ležala sam u krevetu. Pamtim da sam imala visoku temperaturu. U tom periodu obožavala sam Saru Kej. Uzela sam papir i nacrtala je. To je jedan od mojih prvih crteža“, priseća se Zorica sa osmehom i setom istovremeno, jer je taj crtež podseća na pokojnog oca, kome je bilo zadovoljstvo da podstiče kćerkine talente.
„Bilo koji rad, koji sam uradila, taman i onaj za vrtić, običnu pčelicu ili bubamaru kad nacrtam, on je čuvao, uokvirivao, podržavao me i jačao moje samopouzdanje. Crtež je prvo morao da bude u kući jedan period, da on to gleda pa tek posle, bih ja to mogla odneti u školu ili pokazati drugarima“, ističe na ličnom primeru koliko je bitna roditeljska pažnja i podrška u odrastanju, a naročito to primećuje otkad je zaposlena u vrtiću.
Gimnazijske dane su joj obeležile novine „Praktika“, koje je njena mama redovno kupovala. Obilovale su svakojakim savetima. S pažnjom ih je čitala i ideje primenjivala. Upravo u „Praktici“, otkrila je dekupaž. U to vreme, u Trebinju je bilo nemoguće pronaći materijal za ovu tehniku. Ni salvete, ni lepilo … Zorica nije odustajala. Improvizovala je i shvatila da se dekupaž može raditi belancetom umesto lepila.
Talenti su isplivavali na površinu. Hobiji su se nizali. Izrastali jedan iz drugog. Šta god je uzela u ruke bilo je oslikano, napravljeno, ukrašeno… kamenčići, slike, drvo, plastika, staklo… I tokom fakulteta, a i posle, dok nije bila zaposlena, nije odustajala od crtanja i slikanja. Dugi niz godina u slobodno vreme gravira na aluminijumskoj foliji, osam puta debljoj od kuhinjske. Zidove porodičnog doma krase sova i paun nastali ovom tehnikom. Istovremeno od parketa pravi drvene kutije i oslikava ih dekupažom.
Krajem osnovne škole je počela da šije torbe pa majice, a zatim se osmelila da ostvari detinji san i pravi lutke. Počela je da uklapa različite materijale. Da se poigrava bojama, oblicima, koncima, dugmićima … Međutim, konstantno je imala problem sa punjenjem za lutke. Fabričke se pune sintetičkom vatom, koja se kod nas ne može kupiti. Zato je probala sa običnom vatom, peskom, rižom …, ali nije bila zadovoljna izgledom lutaka.
„Zapitala sam se čime mogu napuniti lutku jer kod nas ne možete kupiti sintetičku vatu. Probala sam sve i svašta, ali sam je na kraju morala nabaviti iz Novog Sada“, pomalo razočarano, Zorica potvrđuje priču svih trebinjskih kreativaca o problemu nabavke repromaterijala i dodaje da su sve njene lutke, iako različitih veličina, od prirodnih materijala – pamuka, svile, čoje i vune. Njene lutke su jedinstvene i po tome što svaka svojom originalnošću dočarava jednu životnu priču. Izrada ovih unikata nije lak posao, zna da traje danima, nedeljama…
RAD NA LUTKAMA ME POKREĆE
„Kada ja pokušavam da dočaram karakter lutke i kada pravim čitavu njenu priču, to je najlepši stvaralački deo. Kada je drugi ljudi dožive na onaj način kako sam ja želela tek onda sam zadovoljna. Rad na lutkama me pokreće. Njihova izrada je čista ljubav. Sve se ovo radi iz duše i iskreno – inače je besmisleno“, kaže Zorica, ali i potvrđuje da ljudi često nemaju mogućnosti da priušte sebi kvalitetnu lutku. Po sopstvenom priznanju, žao joj je da prodaje lutke jer ne može da „izusti“ njihovu pravu cenu. Vrede mnogo (za naš standard) jer ulaže kvalitetne materijale, ali i puno truda i rada. Ipak, uvek ima onih koji znaju da cene rad i kvalitet.
„Veliki problem je naplata. Ne mogu da idem ispod cene. Čak ‘ruke’ nikada ne naplatim. Zato me ukućani i bliski prijatelji često kritikuju, ali ja sam zapravo srećna kad vidim da se taj moj rad nekome stvarno svideo. Oduševljenje niko ne može da plati“, tvrdi Zorica i dodaje da je prvu lutku u obliku mačke napravila na fakultetu. Bila je to ginjol lutka za predstavu.
Uporedo, ova višestruko talentovana Trebinjka, oslikava sve vrste staklenih proizvoda.
OSLIKAVA I BOCUNE, ČAŠE, FLAŠE
„Oslikavam bocune, čaše, flaše. To je poseban proces, koji obožavam. Proces izrade bocuna nije nimalo lak, pogotovo ako radim kao poklon za Krsnu slavu i oslikavam i ikonu. Prvo uradim podlogu, a zatim iscrtavam konture, popunjavam i pečem. Izrada traje više dana. Obraćam pažnju na detalje pa i pečem u drvenom šporetu da bi se to moglo posle prati. Imala sam boje koje su se mogle čak i u mašini prati. Međutim, zatvorio se trgovački centar u Mostaru gde sam to kupovala pa sam sad u problemima“, priča Zorica koja je u Trebinju postala prepoznatljiva upravo po oslikanim buklijama i bocunima za svadbe.
Najtraženiji bocuni su oni sa oslikanim ikonama te svadbene čaše za mladence. Ponekad se traže i neki kičasti detalji, drečave boje. Tada, priznaje, pokušava mladencima da ispuni želje, ali na njen način.
Smatra da je umetničku crtu nasledila od dede, Ilije Pravice, koji je pravio unikatne predmete od drveta. Pokazuje mi vitrinu, staru više od 100 godina, koja se čuva kao porodično blago. Kroz smeh mi priča da su se tata i mama često prepirali na koga im je dete talentovano, ali „pobedio“ je deda. Danas joj u „poslu“ pomažu mama i suprug.
Dućan unikatnih proizvoda je projekat za budućnost, koji je osmislila sa kumom Milicom. Jer ona pravi leptir mašne te hekla i štrika odeću za bebe. Za sada, njeni radovi se mogu pogledati i naručiti na Facebook stranici „Unikati s ljubavlju rađeni“ https://www.facebook.com/unikatisljubavljuradjeni/.
ŽELELA JE DA BUDE SLIKARKA
Oduvek je želela da bude slikarka. Ipak, u poslednjem trenutku odlučila je da upiše Filozofski fakultet, Odsek za predškolsko vaspitanje i obrazovanje. Ljubav prema deci je presudila. Smatra da je izabrala divno zanimanje u kome je spojila ljubav i kreativnost. Uživa u svakom danu i trudi se da male švrće podstakne da ispolje kreativnost. Neprestano se usavršava u poslu, a sada pokušava da radi takozvane valdorf lutke i marionete. Ove druge, kaže, razvijaju kod mališana veliku kreativnost, a njoj je najbitnije da svi njihovi talenti isplivaju na površinu.
„Može od ovog posla i dodatno da se zaradi i upotpuni kućni budžet, ali ja ovo radim isključivo iz zadovoljstva. Volim da se bezrezervno posvetim nečemu što će me ispunjavati. Moje lutke su mi postale najdraži prijatelji“, kaže Zorica, vidno ponosna na svoje rukotvorine.
„Nedavno me kontaktirala devojka. Tražila je oslikan bocun. Bukvalno me zvala u petak, a trebalo joj je za sutradan. Brat joj se ženio. Nisam mogla da je odbijem. Shvatila sam koliko je taj bocun bitan mladoženjinoj porodici, a i za mladine je jako jep dar. Oslikavala sam deset sati u kontinuitetu. Poslije toga sam bila toliko iscrpljena da sam dobila temperaturu. Ipak, bila sam presrećna“.
POGLEDAJTE TV PRIČU
Like this:
Like Loading...
Related
