Home Kerefeke poezija ЗИМА – Бранко Ћопић

ЗИМА – Бранко Ћопић

181
0

Ех, што се магла згуснути уме,
завила поља, реку и шуме,
збрисала кланац, покрила село,
читавом свету обукла бело.

Кроз маглу само, путник занесен,
берући лишће, пролази јесен.

Чуди се Жућа на прагу млина:
“Гледајте, браћо, бели се тмина!”

Мачак се Тоша не слаже с њим
и каже мирно: “Ово је дим!”
А деда Тришу спопада страх:
“Погледај, свуда од брашна прах!”

Пред зору магле нестаде сиње,
покри се земља мразом и ињем,
цакле се окца неравна друма,
бисером блиста невеста шума,
па чак и месец одозго гледа,
окружен пољем прозирна леда.

Од чуда жућа да сиђе с ума:
“Гледајте чуда, цветала шума!”
А Тоша чеше сањиво ребро:
“Ено и поља засута сребром!”
Дедица само замишљен каза:
“Ево нам јутрос у госте мраза.”

Једнога јутра прамиња снег,
обели поља, сакрио брег,
свиле се врбе до речног руба,
на сваком жбуну, памучна ћуба.
Сипа и веје са свију страна,
чује се тужно грактање врана.

Прозбори Жућа погледа сетна:
“Ох, алај сипа мећава цветна!”
А Тоша рече, сретан као дете:
“Како ли бели лептири лете!”
На то ће деда: “Све је то варка,
ово је зима, опасна старка!”

Студена вода под млином пљуска,
кричи у магли путница гуска,
бежи од мрзлог зимског вала,
зове у друштво високог ждрала:
“Развијај крила, ако си друг,
крећемо ноћас на топли југ!”

Прогунђа Жућа крај топла пања:
“Дере се гуска, лисицу сања!”
Мачак се снено по врату гребе:
“Јавља се гусак, сањао тебе!”
А деда рече, мерећи кров:
“Оно је, децо, путнички зов.”

Ево и буре за Мразом дедом,
окива поток дебелим ледом,
ексере оштре пажљиво куца,
смрзнуто дрво од студи пуца.
Водопад стао, утихла бука,
гњура се у муљ зубата штука.

Жућа се чуди, ушима мрда:
“Погледај воду, постала тврда!”
А Тоша каже: “Злосутан знамен,
постала вода студени камен!”
Дедица вели: “Зима је, роде,
већ ковач Север окива воде!”

Једног јутра, по ведру дану,
окова зима на млину брану,
престаде точак жрвњем да креће,
са њега висе дебеле свеће,
ледени оклоп на сунцу сину,
престаде хука у старцу млину.

Зачуђен Жућа на прагу стао:
“Погледај млина, у сан је пао!”
А Тоша за њим повика брзо:
“Заспао није, него се смрзо!”
А деда Триша повири ван и рече:
“Пао у зимски сан!”

Текли су дани у недоглеђ,
на млину старом тишина, лед.
Смрзла се вода, дрво и камфен,
са свећа трепти плавичаст пламен,
застао жрвањ, вечита чигра,
једино ватра дедина игра.

Текла је зима, студена, дуга,
напокон ево топлога југа,
ледене свеће на точку топи,
са стрехе капља за капљом шкропи,
ојача сунце, дани се дуже,
одједном жрвањ — поче да струже.

Поскочи Жућа, повика: “Лиуди,
гледаите млина, ево се буди!”
И Тоша ђипи из лога уска:
“Чуиеш ли воду, по точку пљуска!”
А деда скочи, весео, млад:
“Устајте, момци, почиње рад!”

Разигран точак весело ђипа,
топло се брашно у сандук сипа,
деда се срећан по млину врти,
пренуне вреће на леђа прти,
врти се жрвањ вртоглав,
а млин се тресе од буке сав.

Игра се Жућа, занесен, слеп,
упорно лови рођени реп,
вије се Тоша ко витак прут,
позива видру на мегдан љут,
а деда Триша задуван хуче,
ракију стару из боце суче.

И висибаба, кривога врата,
кроз снег се проби, сунца се хвата,
а ту и тамо весело сине
злаћано око јагорчевине,
падином брега, скроман и снен,
дукатом жутим осу се дрен.

Потрча жућа, лаган и бос,
мирисом цвећа да части нос,
и Тоша креће, уз пуно славље,
да миша пита, како му здравље.
Пође и деда, запет ко пушка,
хоће да види цвета ли крушка.

Плави се небо ко шатор сведен,
одјури зима на север леден,
а наврх горе, у сами мрак,
сину још једном чудноват зрак
остатак снега, блештав и бео,
путнице зиме подеран вео.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here