Home Bajke i priče ŽENA I KOKOŠJA VOJSKA – Usmena narodne priča

ŽENA I KOKOŠJA VOJSKA – Usmena narodne priča

88
0

Jedan čovek imao je zlu ženu, ali ona je više bila luda nego zla. Čovek njen bio je radi nje na velikom belaju: sad bi je bio, sad savetovao, sad opet pretio, ali to je sve bilo uzalud. Što je koji dan više, to je ona luđa. Najposle čoveku dosadi, uzme toljagu, te ju isprebija do zla boga. Kukavna žena sva namecana zađe na avliju, da se isplače. Krava na avliji ležaše i preživaše, pa se obziraše na ženu da joj štogod dade jesti. Opazivši to žena, da se krava na nju obazire i gubicama kreće, skoči kao besna:
– Ha, kučko crna, šta mi se rugaš?, poviče i odleti u kuću, uze sekiru pa kravu sekirom po glavi.
– Još mi se ti rugaš, nije mi moje muke i žalosti dosta što me ljudesina tuče.

Dotle je kravu mlatila po glavi, dok je nije na mestu ubila. Kad čovek dođe ima siromah šta i videti, krava ubijena ležaše.
– Udri zlo, da je gore, – rekne čovek.
Kravu odere, meso nasoli, te obesi na tavan, da se na dimu suši. Stražnji but odreže i ženi rekne da pomalo meće pod kupus za jela.

Čovek ode u čaršiju, a žena uzme ono meso, izreže ga, ode u vrt te meso ispomeće oko kupusnih glavica. To spazivši psi dođu i sve proždru. Među psima bila je i nje kučka. Ovu uhvati i da joj meso na nos istera, odvede je u podrum, sveže za slavinu i nekoliko puta ispraši je močugom, srdito vičući:
– A kujo jedna, uvek paščad za sobom vodiš. Da nije tvoje kucanije, ne bi psi moje meso pojeli!
Kad kuji dotuži, ona se počne trzati i tako trzajući se izvali pipu, te na vrat pobegne, a vino na čep trgne. Kad se žena obazre, a to lokva velika, vino sve isteklo. Bojeći se muža, da lokve ne opazi, nanese brašna, što je god imala te zaspe lokvu.

Kad čovek dođe iz čaršije, al’ to večere ne ima. Meso psi pojeli, vino proliveno, a mlivo prosto: tri ga groznice od jada i jeda uhvate! Sve misli, na jednu smisli, uze toljagu te ovda hoću, ovda ne ću, – ženu isprebija do žalosti. Žena, kad joj dosadi, a umoliti se ne može, pojuri na vrata i uteče pod mrak u jednu šumu i tude prenoći kod nekakvih zidina starinskih.

Kad svane dan i ograne sunce, kao besposlena stane čeprkati po zidinama, te se nameri na ćup novaca. Ko veseliji, ko radosniji od nje?
Zavrgne se ćupom te ode kući. Od radosti je zaboravila boj i kim, pohvali se mužu, što je iskopala i donela. Čovek znadući, kako je ona luda i da će se drugomu odati i pohvaliti da je novac našla, uzme ćup, te ga pod sobni pod zakopa i ode u čaršiju.

Kad on zamakne, a ona na sve strane počne tražiti svoj ćup i nađe ga, izvadi iz njega nekoliko novaca, ode na lončarnicu, te kupi podosta lonaca. Kad ih donese kući, poreda ih sve po plotu, nataknuvši na svaki kolac po jedan lonac. Nekako joj jedan lonac preteče, da nije mogao stati na plot; zato uzme motku, počne mlatiti i mlatiti po loncima, derući se:
– Potamote, potamote, pomaknite se, učinite mesto i ovomu loncu!

Lupajući polupa sve lonce, samo joj ostane onaj jedan u ruci, i ovoga natakne na kolac. Malo posle stigne čovek iz dućana, opazi da je žena natavrljala u novce, da je nešto i odvadila; zabrine se, da Turci i kadija ne začuju, jer bi mogao i glavom i malom platiti! Čega se bojao, to se je i dogodilo! Gde bi žena mogla štogod tajno održati?

Ona se negde pred ženama pohvali, da je blago iskopala. Ćuk poćuk, razglasi se. Čovek se prepadne. Najposle se domisli, da bi je kakvom prevarom prestrašio i tako stvar zabašurio, pa joj kaže:
– More, ženo! Znaš li ti, što je danas telal vikao po čaršiji? Fembilj svima! Danas će biti kokošja vojska, neka se svak pazi i za sebe brine. Što će biti od nas?

Žena se prepadne i zamoli ga, da je što može bolje sakrije od te strašne kokošje vojske. To čovek jedva dočeka, pa je odvede u rov, te je sakrije, a vrh rova razastre suvu volujsku kožu i pospe po koži kukuruza. Kako to opaze kokoši, navale iz svega komšiluka i počnu zobati. Ona se od straha ukočila, čujući kako tutnji nad njom vojska, i mislila, da se je protiv nje sva sila kokošja slegla.

Čovek, kad je video, da joj je dosta straha zadao, rastera kokoši, kožu digne i izvede je iz rova. Ona od straha pobledela kao krpa, pa jedva progovori i zahvali mu, što ju je čuvao. On joj poče kazivati, kako se je i on sam jedva obranio, kako su po putu mnogi leševi pali, pa ko se god nije na vreme sakrio, jao po njega: mnogi su ranjeni, i mnogima su kokoši oči iskopale.

Prođe nekoliko dana posle toga, žena se od straha bila dobro oporavila, kad eto ti kadije u kuću. Kadija čuo, da je žena blago iskopala – na sud zove obadvoje. Kad su došli na sud, pita kadija:
– Ej, more, ženo, je li istina, meni je došla tužba, da si ti iskopala blago?
– Jesam, – odgovori ona.
– Nije istina! – preuzme čovek, – ta ona je luda, ona ne zna što govori. Dragi efendija! Ko je još upamtio, da je žena blago iskopala, a kamoli još moja luda?
Kadija opet pita:
– I ti si, ženo, baš iskopala novce?
– Jesam! – odgovori žena, – i eno ih kod kuće.
Čovek videći, da se od budale istina ne može sakriti, doseti se i poviče:
– Tvog ti ćitaba, kadija, ta zar ne vidiš da je budalasta? Kako ćeš moći takvoj što verovati?
Kadija, da se bolje obavesti, upita ženu kad je blago iskopala; a ona odgovori:
– Ja sam iskopala, kad je bila kokošja vojska, onda, kada su i tebi kokoši iskopale oko.
Kadija, koji je bio u jedno oko slep, razljuti se pa poviče:
– Gonite tu budalu.

Kadija ženu sa suda otera i tako se čovek po svojoj dosetljivosti izbavi od kadijine napasti i blago ostane njemu.

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here