Home Bajke i priče ZEC U KUPUSU – Kuzman Landeka

ZEC U KUPUSU – Kuzman Landeka

107
0

Iznad sela Livadice uzdiže se lagani brežuljak Zečevo, obrastao niskom, pretežno crnogoričnom šumom u kojoj živi mnogo  zečeva. Zato je ovaj brežuljak i dobio ime po zečevima, njegovim stanovnicima, lepim i ljupkim životinjama.

Brežuljak Zečevo okružen je bistrim rečicama, zelenim livadama i malim selima. Sa brežuljka se pružaju daleki vidici na prekrasan krajolik. Udaljen je od velikih i gustih šuma gdje žive divlje životinje, opasne za zečeve. Dodatnu brigu o zečevima vode mesni lovci, koji im osiguravaju potpunu sigurnost. Tako zečevi na ovom brežuljku žive sasvim sigurno, mirno i spokojno. Obično žive u grupama, a tek poneki  i odvojeno. Vrlo su interesantni po izgledu, jer ih ima u raznim bojama: belih, crnih, šarenih i sivih. Pretežno ih ima najviše u svetlosivoj boji. Bez obzira na spoljni izgled i boju svi su oni dragi i umiljati.

Jedan od najlepših i najinteresantnijih zečeva u celom Zečevu je zec Valentin. On se ističe posebnom lepotom. Bele je boje, a na telu ima crvenkasti otisak u obliku srca. Zato je dobio ime Valentin. Ne samo da je Valentin najlepši, već je  i najpametniji zec u celoj zečjoj šumi. On se uvek doseti nečeg pametnog što drugim zečevima ne pada ni na kraj pameti. Čim bi neko nepoznat ili sumnjiv došao u njihovu šumu, Valentin bi uzdignuo uši, raširio oči i podignuo se na zadnje noge, a to je bio znak za uzbunu. Svi su se zečevi na znak uzbune odmah sakrili i zaključali u svoje zečje kućice. Valentin  je vodio dosta brige o sigurnosti svojih rođaka.

Iako je na Zečevu tokom godine bilo dovoljno hrane za sve zečeve, dolaskom  zime  bilo je sve manje i manje. Zečevi tada žive veoma skromno. Lišće crnogorične šume jedina je hrana za njih u zimsko doba. Tada zečevi pretežno žive u svojim toplim kućicama, pogotovo kada padne sneg.

Jednoga dana kada je snijeg malo okopnio i kada je put bio prohodan, zec Valentin se spustio do sela Livadica u potrazi za hranom. Zečevi se retko kada spuštaju do naselja, ali glad, najveći neprijatelj, naterala je Valentina da se spusti do sela. Tako je Valentin obišao celo selo i vidio pune vrtove zasađene prekrasnim kupusom, belim poput snega. Od silne radosti Valentinu su rasle zazubice. Ujedno je bio i tužan, jer kupus je mogao dohvatiti samo okom, jer su vrtovi bili ograđeni visokim i gustim plotom.Valentin je bio žalostan što pored toliko mnogo kupusa mora biti gladan. Seljake se nije usudio da pita da mu daju glavicu kupusa, jer seljaci baš ne vole videti zečeve u svom vrtu. Valentin je zato pazio da ga niko ne vidi i pažljivo se šunjao uz plotove vrtova. Glad koja je postajala sve jača naterala ga je da i dalje obilazi vrtove po celome selu. I na kraju trud se isplatio. U zadnjem vrtu na kraju sela, malo udaljen od kuća, Valentin je ispod plota iskopao jednu malu rupicu, tek toliku da se mogao provući, kroz koju je ušao u vrt. Rupu je mogao kopati na miru, jer tuda nije niko prolazio. Napokon njegovoj gladi došao je kraj. Ušao je u vrt i najeo se sočnog belog kupusa i veselo se vratio u zečju šumu. I tako je Valentin svako jutro dok su seljaci još spavali, odlazio u njihov vrt s kupusom. Oprezno je pazio da ga niko od vlasnika vrtova ne vidi. Krio se pod širokim listom kupusa.

Šumom zavlada je tišina, a što je još i gore, velika glad, jer za sve zečeve nije bilo dovoljno hrane. Lišće na niskim grančicama crnogorične šume zečevi su već odavno pojeli, a do visokih ni najspretniji zec, pa čak ni Valentin, nije se mogao popeti.

Zec Valentin nije gladovao, jer se on snašao za hranu u seoskim vrtovima. To nije ispričao drugim zečevima, jer ne bi bilo dobro kada bi se u vrtovima odjednom pojavilo puno zečeva. Mogli bi nastradati, mislio je Valentin.

Valentin je primetio  da njegovi rođaci zečevi gladuju, jer ni sam na Zečevu nije mogao pronaći ništa za jesti. To se videlo po tužnom izrazu njihovih lica, žalosnom pogledu i slabosti njihovih tela. Bio je to tužan porizor u zečjoj šumi.

Kako je Valentin bio najpametniji i najugledniji zec na Zečevu, morao je dobro razmisliti kako će od gladi spasiti svoje rođake. I napokon se setio kako će ih nahraniti.

Sledećeg jutra kada je Valentin pošao u selo do vrta s kupusom, sa sobom je poneo jednu veliku vreću. Polako, ali pažljivo da ga niko ne vidi, nabrao je punu vreću kupusa i  krenuo uz brdo. Vreća je bila teška pa se Valentin morao odmarati nekoliko puta. Još pre podne je stigao na brežuljak Zečevo sa kupusom. Pozvao je na ručak sve zečeve iz cele šume i spasio ih od gladi.. Svi su mu zečevi bili zahvalni što ih je nahranio usred zime. Na njihova lica vratila se radost, a iz očiju zablistao je vedar sjaj. Od tada Valentin je među svojim rođacima uživao veliki ugled i poverenje.

Još poneki put Valentin se spuštao u vrt s kupusom. Kako je kupus bio sve ređi, seljak je primetio da je neko sumnjiv u njegovom vrtu, jer su iznad kupusa virile duge zečje uši. Seljak je povikao: „Ko je to u mom vrtu, neka ide odmah vani“. Valentin je shvatio da kupus sadio nije i odmah je pobegao iz vrta! Više se nije ni vraćao, jer se približavalo proleće pa je počela rasti i mlada trava na Zečevu.

Kada se seljak spustio u vrt imao je što i videti. Od kupusa ostale su samo stapke. Sav kupus pojeo je Valentin, a ono što nije mogao pojesti, poneo je svojim rođacima zečevima, kako bi mogli preživeti hladnu zimu.

Valentin je zato postao najpoznatiji i najslavniji  zec u celoj šumi na Zečevu.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here