Štapići kao pribor za jelo su se prvi put pojavili tokom dinastije Shang, između XVI i XI veka pre nove ere. Jeftine izrade i laki za rukovanje, brzo su se odomaćili u Kini, a zatim i u većem delu Azije.
S obzirom da se u Kini napredovanje na društvnoj lestvici ostvarivalo izučavanjem matematike i poezije, „hladnom oružju“ – noževima i viljuškama, nije bilo mesta na stolu. Noževi i viljuške su se tako koristili samo u kuhinji pri pripremi hrane, ali i stoga da gostu ne bude donešen velik komad mesa koji bi ga podsetio na ubijenu životinju.
Korišćenje štapića upućuje na blagost i dobronamernost, navodi francuski sociolog i antropolog Žan Pjer Pulen, autor „Rečnika prehrambenih kultura“ (Dictionnaire des cultures alimentaires), za razliku od nekadašnjih evropskih trpeza na kojima su se namirnice rezale oružjem kako bi se istakao način na koji je aristokratija prigrabila vlast u državi, a to je nasilje.
Prema jednoj legendi, štapiće je izmislio prvi kineski car Yu Veliki koji je strahujući da bude ubijen, zabranio upotrebu noževa i viljuški.
