Home Svaštara ZAŠTO JE DOBRO ZA DETE DA VAM JE KUĆA PUNA KNJIGA?

ZAŠTO JE DOBRO ZA DETE DA VAM JE KUĆA PUNA KNJIGA?

52
0

Prisutnost knjiga u kući, osim što nenametljivo sugeriše čitanje, demonstrira i šta se u porodici smatra vrednim, čemu se pripisuje značaj. Nije isto da li je životni prostor ispunjen ogledalima i spravama za vežbanje, ili knjigama…

Odgoj nije jednostavna stvar jer, nažalost, ne možemo samo govoriti šta bi trebalo raditi i kakav bi trebao da bude, priče o lepom ponašanju, kvalitetnim osobinama i poželjnim navikama nisu dovoljne; roditeljski primer i stil života moraju da respondiraju s onime što govore, njihovo ponašanje mora da odražava vrednosti koje zastupaju i oni sami treba da rade ono što očekuju od svojih potomaka.

Istovetnost odgojne teorije i životne prakse temeljno je načelo uspešnosti odgojnih nastojanja. Isto vredi i za razvoj ljubavi prema čitanju – deca će zavoleti čitanje i razviti čitalačke navike (gotovo) samo ako knjiga i čitanje u porodici zauzimaju istinski važno mesto u ritualima, navikama, običajima i uspomenama.

Da bi djeca zavolela čitanje, ono ne da se samo mora percipirati kao vredno i značajno, ne da se samo mora propagirati kao korisno i bitno, ne da se samo mora hvaliti kao vežbalište mozga i igralište mašte, već se čitanje mora i živeti. Deca će zavoleti čitanje i razviti čitalačke navike u kući gde vrede određena “pravila“.

Pravila kuće koja voli čitanje:

ČITANJE NIJE BABAROGA NI INKASANT (ČITANJE JE DOBRO) 

Konotacije koje su se, kao čičak zalepile za pojam čitanja usled lutanja livadom škole i društva, pretvaraju tu prekrasnu aktivnost u “obvezu“, “tlačenje“, “dosadu“, “prisilu“, “moranje“; dok je dominacija vizuelne kulture navikla primaoca na jednostavnost i laku primljivost gotove šarene slike i pasivnost pri “interakciji“ s vizualnim sadržajima, a odvikla ga od složenosti pisane reči koja zahteva aktivnost pri samostalnoj konstrukciji slika i istraživanju socijalnih, psiholoških, filozofskih i literarnih slojeva teksta. U poređenju sa sadržajima vizuelne kulture, knjiga je “nepotrebno“ teški medij, kao da travu kosimo srpom umesto kosilicom, no zaraslo žbunje knjige u sebi itekako krije promišljeni red logike i savršeno spletenu mrežu smisla do koje treba doći koseći žbunje reči i krčeći literarne zaplete, i to koristeći oštar srp sivih ćelija. Čitanje je plovidba okeanima priča između ostrva neverovatno predivno sročenih rečenica, zavirivanje u uvale skrivenih značenja i ronjenje dubinama smisla. Čitanje je poetska avantura za dušu, luka stihova gde nemir stvarnosti pronalazi utočište i mir. Čitanje je upoznavanje, beg, ćakulanje sa strancima, širenje horizonata, preuzimanje uloga, konstantno širenje granica poznatog i osvajanje nepoznatog. Zato je čitanje dobro.

KNJIGA NIJE EGZOTIČNA ŽIVOTINJA (IMAMO KNJIGE)

Da bi u dečjoj glavi bar niknula ideja o čitanju, da bi se bar nazreli temelji namere čitanja, detetu knjige treba da budu dostupne, servirane kao potencijalni sadržaj za slobodno vreme. Prisutnost knjiga u kući, osim što nenametljivo sugeriše čitanje, demonstrira i šta se u toj porodici smatra vrednim, čemu se pripisuje značaj. Nije isto ako je životni prostor ispunjen  ogledalima ili spravama za vežbanje, ili knjigama, materijalna okolina ogledalo je životnih vrednosti, selektor vrsta aktivnosti koje će dete praktikovati i usmeravati igre. Sama će prisutnost knjiga “predložiti“ čitanje i zabosti prvu lopatu u razvoju interesa i izgradnji navike čitanja, stoga bi one trebale biti sastavni inventar domaćinstva.

NEMA LICA I NALIČJA ČITANJA, TJ. DVOSTRUKIH MERILA (ČITAJU SVI)

Zlatno pravilo svakog odgojnog nastojanja je – početi od sebe. Dete se u mnogočemu modelira prema roditeljima, oni mu predstavljaju inkarnaciju “ispravnog“ življenja, njihov vrednosni sistem, navike i arhitektura porodičnog života – čiju glavnu svetonazorsku konstrukciju postavljaju roditelji – putokazi su na stazama individualizacije i socijalizacije deteta. Svečano deklamovanje o benefitima i važnosti čitanja, bez knjige u roditeljskim rukama, teško može uticati na rađanje i sazrevanje interesa za čitanjem i razvoj čitalačkih navika.

KNJIGA JE KAO ŠVAJCARSKI NOŽIĆ (RAZNI BENEFITI ČITANJA)

Kuća koja voli čitanje je svesna pozitivnih učinaka čitanja za kognitivni i emocionalni razvoj, duhovni rast, želju za promenom, kvalitetnu ispunu slobodnog vremena i za periode iznenadnog nestanka struje ili internet veze. Knjiga ne treba utičnicu niti funkcionalni wi-fi. Kada se otvori knjiga, iz nje ispadaju, kao iz švajcarskog nožića razne korisne alatke, svakovrsna “razvojna pomagala“: sprava za treniranje mozga, brusni papir kritičkog mišljenja, krila za let mašte, otvarač za konzervu konzervativnosti, makaze za rezanje predrasuda, testera za odsecanje diskriminacije, turpijica za turpijanje pametnog humora, vadičep za otvaranje skrivenih boca naše podsvesti, odvijač za razumevanje različitih karaktera, povećalo za uočavanje velikoga u malome, pinceta za satirično zahvatanje sitnih duša i trivijalnih stvari, merdevine za penjenje prema vrhu Samoaktualizacije, i još puno, puno toga. Knjiga je multifunkcionalna kao švajcarski nožić, a čitanje svestrano razvojno putovanje.

KNJIGA JE FILM S TITLOVIMA BEZ SLIKA (ČITANJE JE ZANIMLJIVO) 

Napetost, intriga, zaplet, rasplet, psihološki profili likova, ideje, predeli, lica, susreti, humor, tragedija, filozofija, kritika stereotipa i predrasuda, viđenje dobre i loše strane društva, priroda, veštačko, umetnost, prošlost, budućnost, sadašnjost, nepostojanje vremena… – sve to mogu imati i (dobre) knjige i (dobri) filmovi, razlika je u tome da čitajući knjigu slike stvaramo sami, što nas stavlja u aktivan položaj, čitajući, automatski smo u poziciji mislećeg subjekta koji sam oslikava svet opisan u redovima. Ovo je posebno važno, s razvojnog gledišta, za decu koja na taj način razvijaju sposobnost imaginacije, koriste mozak i tako vežbaju njegove ćelije i osnažuju njegove funkcije. Film kompletnu stvar servira (što ne znači da film ne može biti razvojni sadržaj), dete nema potrebe ništa da zamišlja i bude kreativno prilikom pretvaranja reči u slike kada mu je kompletni doživljaj predan u gotovom obliku. Knjiga je, u pogledu doživljajne višedimenzionalnosti, jednodimenzionalna, ostatak iskustva treba izgraditi samostalno.

Film nema fino tkanje motiva i opisa koje sačinjava sočnost knjige… kapi kiše na staklima naočala i pogled na tirkozno mutni dan obliven suzama sećenja… mirisi nepoznatog i opijum čuđenja, nevidljivi duh Orient Expressa… šeširi boema bačeni pokraj pruge… Kule od peska na atolima što plove Mlečnim putem… karavan lica na grbama kamila… Dali kistom prelazi preko snega… težina neba ugušila je uzdah ljudskog nadanja… i tako u beskraj bez kraja, u beskraj bez bez… jer… ljudski je um vodopad slika…

ČITANJE NIJE PRAĆENO ISTIM ENTUZIJAZMOM KAO I ODLAZAK ZUBARU (ČITANJE JE SREĆA)

Kuća koja voli čitanje ne poistovećuje tu aktivnost s moranjem ili kaznom. Čitanje se praktikuje kao proizvoljna aktivnost u kojoj se pronalazi zadovoljstvo. Razviti duhovni polet spram pisane reči jedan je od najviših stepena u razvoju čitalačkih navika. Roditelji mogu ilustrovati takvo pozitivno i entuzijastično raspoloženje prema čitanju kroz, uživljene, gorljive rasprave o nekom tekstu – knjizi, novinarskom komentaru i sl. Ljubav prema čitanju nužno uključuje element sreće, stoga deca treba da odrastaju u raspoloženju obojenom oduševljenjem spram knjiga i onoga čime ukoričeni papiri obogaćuju svakodnevicu, slobodno vreme, individualni razvitak i razgovor.

KNJIGE NISU NEDELJNO ODELO, VEĆ ODEĆA ZA SVAKI DAN, A ČITANJE NIJE SVEČANA PRILIKA NITI PRAZNIK (ČITANJE JE UOBIČAJENO)

Svakoga leta čitanje postaje jako in i popularno. Ostatak godine je out i nepopularno; populističke ga struje nikako ne vide kao primereni modni dodatak tokom ostalih godišnjih doba. Tako se svakoga leta pojavljuju tzv. “knjige za plažu“, što je zbunjujući naziv budući da one nisu niti vodootporne kao dečje slikovnice, niti su im teme morske, nemaju zaštitni faktor, ne sadrže instrukcije za neku morsku aktivnost (ronjenje i gradnja peščanog dvorca); funkcija knjige zbog koje je ona “knjiga za plažu“, ostaje enigma. Svaka je knjiga, knjiga za plažu. I svaka je knjiga, knjiga za zimu, proleće, jesen, kišni dan, sunčan dan, za dekicu, čitanje na ležaljci… čitanje je indiferentno prema klimatskim i vremenskim prilikama. Ako u glavi imamo fiksirana određena razdoblja “kada se čita“, na primer, “na letovanju“, “kad uhvatim vremena“ i “slični periodi“, deca će nesvesno usvajati taj godišnji raspored čitanja u kojem je čitanje poput nekakvog praznika ili godišnjeg odmora – ono što se radi tu i tamo, kada eto, imamo vremena. To nije življenje čitanja, to su izleti u čitanja. Čitanje treba da bude deo svakodnevice, nešto uobičajeno u kući i porodici ukoliko su čitalačke navike odgojni cilj kojem se teži.

STALNO OTVARAMO NOVE PROZORE IZ KOJIH TOBOGANI VODE DO STVARNIH I NESTVARNIH MESTA (ČITANJE JE ZABAVNO)

Knjiga je kao čarobni dvorac čiji prozori gledaju na sva moguća stvarna i nestvarna mesta, a čitanje je otvaranje tih prozora.
Deca treba da nauče da je čitanje lunapark, cirkus, bioskop, pozorište, vremeplov… Jednostavno fenomenalno. Jednostavno uzbudljivo. Jednostavno prezanimljivo. Jednostavno ukusno. Jednostavno potresno. Jednostavno zarazno. Jednostavno, čitanje je… ma shvatiće sami…

  1. ČESTO VEŽBAMO U TERETANI ZA MOZAK (ČITANJE JE ZDRAVO) 

Čitanje je odlična vežba za mozak. Budući da su doživljaj i razumevanje nepotpuni sve dok ih ne osvetlimo interpretacijom i vizualizujemo sui generis slikovnim projekcijama, čitanje nas tera da mislimo i stvaramo. Čitanje je zdravo jer pdsotiče mišljenje, stavlja nas u aktivnu ulogu i tera naš mozak da radi.

NAJVREDNIJA STVAR U KUĆI NIJE FINI PORCULAN KOJI SE VADI ZA POSEBNE GOSTE, VEĆ SU TO KNJIGE (ČITANJE JE VREDNO)

Knjige se cene kao dragocene zbog znanja pohranjenog u njima. Njihova vrednost se broji u duhovnoj valuti jer su knjige idealan sagovornik za raspravu o idejama, teorijama i stavovima, te najbolji psiholog za samospoznaju i izgradnju sebe. Čitajući učimo o svetu, drugima i sebi, a šta je vrednije od učenja? Sve je otuđivo – imovina, novac, položaj, samo je znanje trajna vrednost koja može prebroditi sve ekonomske krize.

KNJIGE NISU TABU TEMA (O PROČITANOME SE PRIČA)

Čitanje ima više nivoa. Najpovršniji nivo je čisto praćenje toka događaja i razumevanje doslovno izraženih poruka i ideja; dublj nivoi čitanja uključuju procese poput interpretacije, otkrivanja, odgonetanja i konstrukcije značenja; čitalac će, nastojeći da dekodira tekst, pronaći poruku i smestiti je u prostor vlastitog razumevanja, stupa u misaonu interakciju s tekstom. Kvalitet čitanja može se kretati na kontinumu od pasivnog primanja do aktivne stvaralačke prerade. Kako je, naravno, cilj da deca svoje čitalačke navike dovedu upravo do tog produktivnog nivoa dubinskog, autonomnog, osveštenog i interpretativnog čitanja koje rezultira promenama u njihovom razumevanju sveta i sebe, u tome im treba pomoći na način da se o pročitanome priča. Diskusije i problematiziranje pročitanih sadržaja pružiće im model za samostalni “razgovor“ s knjigom i spoznavanje dubljih slojeva teksta.

KNJIGE NISU PODSTANARI, A ČITANJE NIJE JODLOVANJE (ČITANJE JE DEO NAS)

I konačno, da bi deca istinski prigrlila čitanje kao deo sebe, da bi im krv čeznula za rečima, a pluća za pričama, da bi im svrbež u prstima moglo smiriti jedino okretanje stranica, čitanje treba živeti. To znači da je čitanje deo našeg života i da su knjige deo nas. Tada je čitanje nešto lično, a ne strano i nepoznato, nešto što nam pripada, a ne što nam je tuđe, tada se čitanje pojavljuje u našim uspomenama, zauzima važno mesto u našim običajima i predstavlja ustaljenost i predvidivost naših navika. Tada će deca zavoleti čitanje.

PIŠE MAJA JERČIĆ

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here