S dečijom maštom plahte i jastuci brzo se pretvore u nešto magično: šatore i utvrđenja!
Kako deca odrastaju, tako i oni žele imati mirno, tajno mesto iz kojeg ne žele da odu. Šator je njihova tajno skrovište. Ali ta kreativna, tajna mesta puno su više od same zabave, tvrde stručnjaci.
Šatori su oduvek bili deo djetinjstva, kaže David Sobel, profesor emeritus na odelenju za obrazovanje na Univerzitetu Antiohija i autor knjige “Children’s Special Places: Exploring the Role of Forts, Dens, and Bush Houses in Middle Childhood“.
Deca počinju da grade utvrđenja i šatore u zatvorenom prostoru oko 4. godine života, ustanovio je Sobel, a zatim sa 6 ili 7 godina počinju napolju da grade razne utvrde, kućice na stablu, što je praksa koja se nastavlja i dalje. Metaforički i fizički, izgradnja utvrda odražava rast dece kao pojedinaca, kaže Sobel; oni stvaraju „dom daleko od kuće“, bez roditeljskog nadzora. Utvrde takođe potiču kreativnost.
Sve utvrde i šatori, prema Sobelu, imaju zajedničke osobine: sami su ih napravili, tajne su i nito te ne vidi, a ti sve vidiš. Deca su u njima sigurna – fizički i emocionalno.
Šatori i utvrde su dečiji privatni i sigurni svet. Tvrđave i šatori takođe podstiču igru, što je korisno za decu.
Tvrđave pomažu deci da resetuju svoj mozak, kaže Kerol Štok Kranowitz, vaspitačica i autorka knjige “The Out-of-Sync-Child.”. Tama unutar šatora uklanja podražaj koji im nije potreban i pojačava ono što im treba – poput fizičke udobnosti i samoće.
Kroz ovu igru dete nauči gomilu stvari, tvrdi hamburški psiholog Mihael Til. Dete se oslobađa urođenog straha od toga da ostane samo. Jer, po Tilu, dete misli da je najgore što mu se može dogoditi je to da ostane bespomoćno, samo i zaboravljeno. Skrivajući se u svom šatoru ili utvrdi deca prerađuju taj strah i grade jednu vrstu nervnih podražaja – hoću li biti pronađeno? Deca se raduju onom trenutku kada će se srećno završiti njihov povratak u dnevnu ili dečiju sobu.
„Deca na taj način upoznaju značaj privatne sfere i proživljavaju celu paletu osećanja radosti, zabave i straha – pa to roditelji moraju podržati“, savetuju psiholozi.
Dakle, pre svega poštujmo prvo šatorsko pravilo: „Zabranjen pristup odraslima!“ – i pustimo decu da se nesmetano igraju. Mašti pritom nisu postavljene nikakve granice, sve dok se nema šta polomiti.
PIŠE KARINA ŠIŽDRAK
