Home Bajke i priče ВУК И СЕДАМ ЈАРИЋА

ВУК И СЕДАМ ЈАРИЋА

36
0

У близини шуме живела је коза која је имала седам лепих и несташних јарића. Једнога дана, кад је коза пошла да набави храну, позвала је своје јариће и казала им је:

„Дечице, ја идем по храну, а ви будите добри и немојте никоме да отварате врата, јер би могао доћи вук који хоће да вас поједе. Ако би се ипак појавио неко ко жели да уђе, затражите да му најпре видите шапу па ако је црна, то је сигурно вук. Тада не верујте његовим причама и не отварајте.“

„Добро мама“, викнуше јарићи углас, „иди и за нас не брини.“

Када је коза отишла јарићи су наставили да се играју, па су се ускоро толико занели да нису више мислили на мамине речи.

Вук је, међутим, био у близини сакривен иза великог дрвета и видео је кад је коза отишла. Сачекао је још извесно време, а онда се упутио њеној кући.

Провирио је кроз прозор, угледао безбрижне јариће занете играњем и следећег трена закуцао је на врата.

„Ко је?“ запитали су јарићи.

„Ја сам, дечице, ваша мама. Донела сам вам пуно лепих ствари, па отварајте!“

Јарићи су полетели ка вратима али седмо, најмање јаре, зауставило је остале викнувши: „Не! Ти ниси наша мама! Она има леп и умилан глас, а твој је дубок и храпав.“

Вук се разљутио и отишао да набави креду коју је растопио и прогутао. Глас му је тада постао мек и умилан, па је похитао натраг и поново закуцао на врата.

„Ко је?“ упитали су јарићи.

„Ја сам, ваша мама. Донела сам вам пуно лепих ствари, па ми зато отворите врата!“ узвратио је вук умилним гласом.

Јарићи су појурили ка вратима верујући да је то мамин глас али најмање, седмо јаре, предухитри остале и стаде уз врата викнувши:

„Ако си ти наша мама, онда стави уз прозор шапу да видимо какве је боје.“

Вук диже своју мрку шапу, а јарићи повикаше престрашено: „Ти ниси наша мама и нећемо да ти отворимо врата!“

Разљућени вук полете ка млину. Сав је дрхтао од беса што не може да надмудри мале јариће. Чим стиже у млин, он завуче шапу у врећу брашна те шапа постаде потпуно бела. Онда појури натраг и по трећи пут закуца јарићима на врата.

Све је било као и претходна два пута, али кад јарићи затражише да посетилац умилног гласа покаже на прозору шапу, вук пружи ону белу, те малишани повикаше:

„Има умилан глас и белу шапу! То је наша мама, и сад ћемо да јој отворимо.“

Јарићи отворише широм врата, а разјарени и гладни вук баци се на њих без милости. Малишани покушаше да му измакну те поскакаше испод стола, иза столице, у велики креденац, у корито, у пећ која није горела, у сандук с дрвима … али их вук пронађе и прогута све редом сем оног најмањег, седмог јарета, које је некако успело да му неопажено умакне и сакрије се у унутрашњост великог старинског сата.

Вук се заситио прогутавши оних шест јарића, па је изашао из куће и убрзо заспао у сенци старог храста.

Онда је наишла коза која је намах схватила сав ужас што се у њеној кући збио. Трчала је, звала своју децу и дозивала, све док се најзад није појавио онај малишан из сата и престрашеним гласом испричао мами шта се збило. Не часећи ни часа храбра коза је маказама распорила вуку трбух из кога су искочили још увек живи и здрави јарићи. Онда је уз помоћ своје деце напунила вуку трбух великим камењем и зашила.

Кад се вук пробудио осетио је страховиту жеђ и кренуо ка води да се напије.

„Шта је то тако тешко у моме желуцу?“ питао се гегајући. „Као да сам се најео камења, а не јарића!“

Кад је стигао до воде нагнуо се да пије, али је оно камење претегло и преврнуло га у дубоку воду у којој се, неваљалац, утопио.

Тешко је описати радост козе и њених седам јарића који су се ухватили у коло и радосно заиграли.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here