Home Bajke i priče VRAPČIJA PRIČA – Grigor VITEZ

VRAPČIJA PRIČA – Grigor VITEZ

273
0

Ovu priču sam čuo kako je vrapci čavrljaju na krovu, pa sam je preveo sa vrapčijeg jezika.

U duplji velike stare kruške izlegao se vrapčić koji je odmah na sebe svratio posebnu pažnju. Izvalio se iz jajeta prvi od sve svoje braće i sestara i tek što je progledao, već je zapjevao neobično glasno: „Cirik!“

– Kakav glas! – Rekla je vrabica svom mužu. – Takav glas se još nije čuo u dece njegove dobi.

– Je li to vaš sin tako grlat? – Upitala je suseda s druge grane. – To će biti pevač i po!

– Bilo bi dobro – priključiš se i drugi vrapci iz susedstva, – da mu već odmalena školujete glas. Šteta bi bila da propadne takav glas u ovom našem zaostalom kraju. Trebalo bi ga dati na školovanje slavuju. Kod njega bi imao najviše mogućnosti da se razvije. Slavuj uživa ugled najboljeg pevača, a i u inostranstvu daje koncerte.

– Valjda ne mislite da će od vrapca postati slavuj! – Pokuša da primjeti jedan stari vrabac koji je na pokrajnjoj grani pratio sve što se zbiva. – Bolje bi bilo da ga učite da bude što bolji vrabac, a slavuj od njega nikad neće biti.

– To je najobičnija zavist! – Govorili su ostali susedi, ne obraćajući mnogo pažnje na to što stari vrabac govori. Pogotovo to nisu hteli da čuju vrapčići roditelji. Oni su odmah okružili posebnom pažnjom svog sinčića i čim su mu se krila razvila za prvi let, odveli ga slavuju.

Slavuj se isprva malo nećkao da ga primi i pokušavao da ih uverava da to što njihov sin ima nešto jači glas od ostalih vrabaca još nije siguran znak da će biti i izuzetan pevač, jer grlati se doduše uvek najjače čuju, ali umešnost pevanja ne dolazi od toga što je neko grlat. Na koncu, slavuj je ipak pristao i vrapčić je ostao na njegovom drvetu.

– Večeras ćeš samo slušati – reče mu slavuj – a sutra uveče ćemo pokušati da vidimo šta se da napraviti od tvoga glasa.

Vrapčić nije čekao veče, nego je čitavo vrijeme ponavljao oduševljeno što je jače mogao – Cirik! Cirik!

Slavuj je slijegao ramenima slušajući ga i čekao da se spusti veče.

Čim je sunce zašlo, vrapčić je još nekoliko puta začirikao, a onda sasvim umukao zaklopivši oči.

Slavuj se izvio na najvišu granu i započeo pjesmu.

Vrapčić ga nije čuo. Čvrsto je spavao dole na grani.

Kad je slavuj završio prvi deo svog pevanja, sleteo je do vrapčića i kad je vidio kako čvrsto spava, nije ga budio, nego se vratio i nastavio sa pevanjem.

Ujutru kad se sunce pojavilo, vrapčić se probudio i stao čirikati.

– Jesi li slušao pesmu noćas? – Upita ga slavuj.

– Noćas? Mora da sam spavao. Oprosti mi na nepažnji. Od sada ću biti pažljiviji.

– U redu. Za prvi put se može i oprostiti. Onda, do viđenja večeras! – Reče slavuj i ode na doručak.

Vrabac je opet čitav dan čirikao, tražio zrnevlje i pokušavao da hvata mušice.

Uveče, dok se slavuj spremao za svoju večernju pesmu, vrabac je već duboko spavao.

Tako je bilo i treće večeri.

– Ništa od njega neće biti – rekao je slavuj roditeljima kada su došli da vide kako učenik napreduje. – Po čitav dan Cirik i traži zrnje, a uveče kad treba da se peva, on spava.

Roditeljima nije preostalo ništa drugo, nego da ga povedu kući. Učinilo im se veoma nezgodnim da kažu kako im sin ništa nije naučio, jer su bili razglasili po komšiluku da odlično napreduje i da su mu već sad počeli stizati pozivi za koncerte.

Jedan je, rekli su, stigao čak iz inostranstva, ali ga je morao odbiti dok potpuno ne usavrši glas i ne postigne pravo majstorstvo u pevanju. Idući kući, roditelji su zaključili da će za prvo vreme biti najpametnije da razglase kako im je sin bolestan, jako je prehladio grlo, a kasnije će se već setiti kako dalje da postupe.

Umotali su vrapčiću grlo i svu glavu vunenim šalom, sklonili ga u dnu duplje i strogo mu naredili da se ne pojavljuje i da ne daje nikakva glasa od sebe.

Naravno, to se nije moglo dugo tako skrivati. Komšije, znatiželjni, svaki dan su dolazili da čuju kako je sa zdravljem mladog umetnika, a roditelji su bili na sto muka kako da stvar što duže zataškavaju. U međuvremenu su roditelji zaključili da i nije sve tako crno kako im se u prvo vreme činilo, jer su opazili da njihov sin ipak pokazuje izvestan napredak. Kad je polazio u školu, znao je samo dvaput da zapeva: Cirik! Cirik! A sada je osim toga još mogao da peva i: Ziv-živ!

Tako su rekli i susedima.

Komšije su prsnuli u smijeh.

– Pa to zna i svaki drugi vrabac! Za to ga nije trebalo slati slavuju na školovanje!

– Jesi li čuo šta sad govore, a sami su nam savetovali da ga damo na školovanje slavuju! – Rekla je vrabica svom mužu.

– Vidi se koliko su bili iskreni! – Složi se vrabac.

– Više neću ni časka da živim među takvim neiskrenim komšijama! Odselimo se odmah u drugi kraj. Ne zaslužuju da pošten vrabac među njima živi! – Razljutila se vrabica.

I oni još istog dana spakuju stvari i presele se u dosta pristojan stan pod strehom jedne staje u susednom selu. Mislili su: tamo ih niko ne zna, pa će biti mirni.

Ali priča o tome događaju bila je mnogo brža. Ne samo da su je ta krilata stvorenja prenosila brzo s krošnje na krošnju, s krova na krov, te već stigla i tamo, nego su je prepričavali po svome, dometali po volji kako im se činilo ljepše i zgodnije. Negdje su dodali još kako su vrapčiću naljepljivali slavujev perje, a negdje, opet, kako su sirotog vrapčića mučili glađu, samo da bi postao vitkiji i sličniji slavuju. I sve tako.

A, stvarno, ništa od svega toga nije bilo. Istina je jedino to da je taj nesretni vrapčić, kad se izlegao, zakričao možda nešto glasnije: Cirik! Ili se to samo roditeljima i susedima tako pričinilo.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here