Home Bajke i priče VERA I NEVERA – Korzikanska bajka

VERA I NEVERA – Korzikanska bajka

171
0

U vreme kada su životinje umele da govore a kamenje da hoda, živela je neka vila, lepa kao upisana, dobrodušna, sažaljiva prema nevoljnima, ali moćna čarobnica, kadra da sve živo začara.
Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pećinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako bi se napolju zadržala malčice duže, njena čarobna moć se gasila.
Toga dana, čim osvanu, lepojka izide iz svoga skloništa i prošeta okolinom. I tako se nameri na nekog pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca.
Mladić beše lep i divno sviraše u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi.
– Lepi pastiru, jesi li srećan? – upita ga.
– Srećan sam, čarobna ženo, kako da nisam srećan.
– Snevaš li katkad snove nedosnivane, imaš li želja što želje ostaju? Šta želiš da ti učinim?
– Sve imam što mi srce zažele.
– Miloliki ovčaru, kaži – ne laži, jesam li lepa?
– U životu svome još nisam video žensko čeljade što bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini.
– Ako je tako, a ti se oženi mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu.
– Neka bude kako veliš.
– Evo ti burma pozlaćena, nosi je kao znamen združenja naših života, jer vek ćemo zajedno vekovati.
Čobanin posluša čarobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoše uboške haljine a zaogrnuše ga svila i kadifa.
– Čuj me i počuj – reče vila – moje prebivalište je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi.
– Podari mi nekoliko od niza naših budućih dana – odgovori ovčar – da svoju majku pohodim i od nje blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i više je neću videti kad krenem našim putem.
Kad to ču, volšebnica zagrli svoga sudenika, podiže se i ode.
I tako vilinski ženik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova, pošto joj se učini naočit, oslovi i reče:
– Mladiću lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u žalosti. Jesi li voljan da mi sada ti postaneš muž?
Pastir se duboko zamisli.
Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali ako se privoli ovoj – postaće kralj, što znači, u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom.
– Pristajem. Smatraj me svojim mužem.
Kad to reče, kola i belci dugogrivi i krilati – iščezoše. Krivokletnik, koji se beše pogordio i uzoholio, vide se u nevolji, i od silnog velmože pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i izobliči se.
– Otkud ovde ova nakaza? – zavapi kraljica ka dvoranima. – Sklonite mi tu grdobu ispred očiju, da mi se u snu ne pojavi.
– To je vaš kralj, gospo, saputnik života vašeg.
– Odvedite ga i iskamdžijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne može biti moj muž.
Čim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparaše mračni oblak, verolomni zaručnici behu pritešnjeni, te padoše u dubinu i bezdan ih proguta.
I tako je izneverena verenica, obećana onom što obećanje ne održa, bila osvećena.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here