U srednjevekovnoj Evropi tri zatvorenika osude na smrt giljotinom. Jedan od tih zatvorenika je sveštenik, drugi sudija a treći fizičar. Prvi od ovih zatvorenika koji treba da se pogubi je sveštenik. Nameste mu glavu pod giljotinu i pitaju ga koja mu je poslednja reč?
Sveštenik im na to kaže: „Ja verujem u boga, on će mene spasiti. Bože… Bože… Bože…“
Giljotina se pusti i zaustavi tačno par cm. iznad njegovog vrata.
Ljudi koji su bili tu prisutni se strašno iznenade i počnu da viču: „Oslobodite ga, Bog ga štiti i ne želi da umre!“
I tako se sveštenik spasi smrtne kazne i bude pušten na slobodu. Dođe red na sudiju. Nameste mu glavu pod giljotinu i pitaju ga koja mu je poslednja reč?
Sudija im na to kaže: „Ja kao sveštenik ne verujem u Boga ali verujem u pravdu. Pravda će i mene da spasi. Pravda… Pravda… Pravda…“
Giljotina se pusti i zaustavi tačno par cm. iznad njegovog vrata.
Ljudi koji su tu bili prisutni se strašno iznenade i počnu opet da viču: „Pustite ga, pravda je svoje rekla, štiti ga i ne želi da umre!“
I tako se sudija spasi smrtne kazne i bude pušten na slobodu kao i sveštenik. I tako dođe red na fizičara i njega isto pitaju koja mu je poslednja reč?
Fizičar im na to kaže: „Ja niti sam sveštenik koji veruje u Boga, niti sam sudija koji veruje u pravdu… Jedino što vidim i znam jeste da u vašoj giljotini ima jedan čvor koji joj ne da da padne do kraja.“
Na to stražari provere giljotinu i vide da stvarno postoji čvor. Odvežu ga i puste giljotinu koja fizičaru odseče glavu!
(Pričati otvoreno o problemima i ‘čvorovima’ u društvu ponekad zaista može imati gorke i opasne posledice. Isto kao u ovoj priči… Jer obično oni koji teže ka stvarnosti, koji žele da je vide i da kažu otvoreno šta je istina su ujedno i spremni da plate cenu.)
