Била једном мама зечица и тата зец и имали су седам малих зечића. Нису знали који би од њих могао бити прави ускршњни зец. Узели су зато корпу пуну шарених ускршњих јаја и позвали своју децу.
«Да видимо који ће од вас бити прави ускршњи зец!», рекоше.
»Понесите ова јаја деци.!»
Први приступи најстарији зец, звани Дугоушко. Он узе златно јаје па потрчи с њим кроз шуму, преко пропланка, преплива мало језеро, које се налазило на путу, поново на ливаду, па све до дворишне ограде куће у којој су становала деца. Она су за зеку, у врту, већ припремила гнездо. Дугоушко узме јаки залет и једним скоком прескочи ограду. Али јао! Није добро оценио, залет је био превелик, он је прејако скочио, а јаје му је притом ударило у земљу и разбило се. Жалостан и покуњен врати се кући необављена посла. Он није био прави ускршњи зец.
Сада је дошао ред на другог зечића, званог Вртиреп. Он узе сребрно јаје, па потрчи с њим кроз шуму. Но, чим је стигао у шуму, с гране га зовне врана:
»Зеко што то носиш? Покажи ми!»
«Носим јаје за децу. Зар не знаш да већ долази Ускрс?»
Док је он причао, врана је зграбила јаје и одлетела с њим. Ни он није био прави ускршњи зец.
Дошао је ред и на трећег зеца, који се је звао Сладибрк. Он узе чоколадно јаје, па хоп с њим кроз шуму! На самом рубу шуме, надомак пропланку, дочека га веверица и упита.
»Зеко, шта то носиш?»
«Чоколадно јаје за децу!»
«Мммм…», рече веверица.
«Дај ми мало да лизнем, молим те!»
Лизне она, лизне зека, лизне она, лизне зека – и у тили час нестаде чоколадног јајета. Када се зеко Сладибрк вратио кући тата га је почупао за бркове, који су још били умрљани од чоколаде, и рекао:
«Ниси ни ти прави ускршњи зец!»
Дође и четврти зека на ред. Он се звао Шаро. Узе Шаро шарено јаје, па с њим кроз шуму. Дође до руба шуме, преко пропланка, па све до језера. Попне се на брвно да с њим преплива језеро. Док је пливао, загледао се у своју слику што ју је приметио на мирној површини језера. Но тада – бућ!, Паде му јаје у воду. Ни он није био прави ускршњи зец.
Пети зеко се звао Мека Шапа. Он узме плаво јаје, па с њим кроз шуму. Стигне до руба шуме, пређе пропланак, стигне до језера, преплива језеро, и тек што је стигао на другу обалу сретне га лисица.
»Зеко што то носиш?», упита га лисица.
«Носим деци ускршње јаје!», одговори зец.
»Дај ми га мало да га покажем својој деци!»
Лисичићи се стадоше играти с јајем, као с лоптом. Но, једном јаје промаши, падне на камен и разбије се. Ни Мека Шапа није био прави ускршњи зец.
Предпоследњи зека, Краткорепић, узе жуто јаје, па потрчи с њим кроз шуму, преко пропланка, преплива језеро, стигне на другу обалу, крене ливадом према кући где су становала деца, кад сусретне другог зеца. Он га позове да се с њим поигра. Али усред игре наједном нестаде зеца, а од јајета ни трага ни гласа. Ни Краткорепић није био прави ускршњи зец.
Седми зека, најмлађи, звао се Белко. Он узе црвено јаје, па потрчи с њим кроз шуму. У шуми сретне врану која га је звала:
»Зеко куда ћеш?»
«Носим јаје деци за Ускрс!», одговори зека не заустављајући се. На изласку из шуме дочека га веверица и хтеде да се поигра с њим. Али зека јој одговори да се жури да однеце јаје деци за Ускрс. Срећно стигне до обале језера. Стане на брвно да преплива језеро. Кад је дошао на другу обалу, дочека га лисица и позове га да покаже јаје њеним лисичићима. Али, зека јој се извини и рече како жури деци да им однесе ускршње јаје.
Трчећи даље сретне још једног зеца. Кад га тај позове на игру, Белко му рече:
»Није сад време за игру, журим деци, носим им јаје за Ускрс!», и одскакуће даље.
Убрзо затим стигне до ограде оне куће у којој су становала деца. Деца су у врту већ припремила гнездо за ускршњег зеца. Белко узе залет, ни превелик, ни премален и прескочи ограду баш како треба. У врту је нашао гнездо што су га деца за њега припремила. У њему остави црвено ускршње јаје. Он је био прави ускршњни зец.
