Удуби се, удуби, дечаче,
за све што се на свету гради
треба времена и труда,
да на море исплови лађа,
да се садеље руда.
Сваки завртањ танки
прво беше мисао чија,
и та проста дашчица санки,
и перо којим пишеш,
часовник што избија.
Удуби се, удуби, дечаче,
у слику пред собом, у књигу
над којом ти очи зраче,
око свега је човек
видео велику бригу.
Удуби се, удуби, дечаче,
у светле бразде њива,
у те воћке без броја,
све чему се ужива,
из нечијег никло је зноја.
Није у једном трену
постала ни река ни звезда
ни стена што је талас плаче,
птица сто пута прхне
док створи топлоту гнезда.
Удуби се, удуби, дечаче.
