Jedan je stari učitelj imao pedesetak učenika. Svi su se odlikovali marljivošću i veselili se svojim uspesima. Ljudi su, međutim, govorili, da pohvala poštovanoga učitelja nije bila jedina nagrada za kojom su žudeli jer starac je imao kćer, tako lepu, da bi čak i Suncu mogla reći:
„Ne izlazi, ja ću izaći.“
Jednom je učitelj okupio učenike i rekao:
„Deco moja! Čak i slepac vidi kuda su usmereni vaši pogledi, a i gluv bi čovek čuo vaše uzdahe“. Zato vam kažem: „Ruku svoje kćeri dajem onome kome će ona sama dati svoje srce. Evo šta vam savetujem: uzmite kod kuće, potajno od roditelja, neki vredan nakit, i donesite ga na dar mojoj kćeri. Ona će tada izabrati svoga suđenika.“
Idućeg dana učenici su pred devojčine noge složili celu gomilu ogrlica, prstenja i narukvica. Samo jedan mladić, najdraži učenik staroga učitelja, nije ništa doneo.
„Učitelju“, rekao je, „juče si mi dao savet, koji se ne slaže s onim čemu si nas inače učio. Dugo sam u tvojim rečima tražio bilo kakav skriveni smisao, ali sam našao samo besmislicu. Ako ja sada pokradem vlastitu kuću, neću moći svoju decu odgajati u poštenju i odanosti prema roditeljima.“
Te su reči devojci bile draže od svih darova. Ona reče da je našla sebi verenika. Stari učitelj tada blagoslovi njen izbor.
On je učenike savetovao da pokradu roditelje, kako bi proverio jesu li zaista usvojili njegov nauk.
