Крупа, лабуд, на Уни раскриљен,
то је била тужна средокраћа:
пола пута хода од Хашана
и толико исто до Бихаћа.
Ту на мосту, нијемо и уклето,
остане ми срце разапето.
Кад ујесен из Хашана кренем,
насред Уне воденица стара
подсјети ме на брујање вриједно
сеоскога млина поточара.
Ту осташе моји дани плави
испод врбе, у прохладној трави.
Збогом жрвњи испод крова сива,
пјесмо знана из дјетињства мога,
продужите до тишина зимских
златну причу љета несталога.
Помените момчића сељачког,
заробљена усред дома ђачког.
Тако увијек, у Босанској Крупи,
покрај Уне, као на граници,
ја остављам чету успомена,
ту ми гину моји копљаници.
Покрај строга камена међаша
прође само тужан харамбаша.
А већ сјутра, тамо у Бихаћу,
на капији гимназије наше,
сјатиће се моји знанци стари,
као и ја, пусте четобаше:
сваки држи ногу у стремену
и убојно копље на ремену.
Теку љета, године уморне
и сјећање на дјетињство тупи,
ево опет воденица сивих,
поново сам у Босанској Крупи.
Ој, ратниче низ поље зелено,
зашто носиш копље оборено?
