Nekako, uvek je tuđe slađe…
Da li ste kao mali više voleli da se igrate sa igračkama svog druga ili drugarice?
Tuđa lopta, lutka ili auto su uvek bili lepši…
Kada drugar na ekskurziji izvadi sendvič koji mu je mama spremila, zalogaj tog sendviča mi je uvek bio slađi nego moj ceo…
Kako je samo bio sladak „srk“ slamkom iz drugarovog soka…
Uvek mi se više sviđao kontrolni zadatak druga do mene pa sam stalno virio…
Kao tinejdžeru uvek mi je bila lepša drugarova jakna i uvek sam hteo da menjamo na par dana jakne… I njemu se to sviđalo.
Kao mali smo voleli da zvonimo na tuđa vrata više nego na svoja… Drugari i ja pozvonimo na tuđa vrata i pobegnemo…
Onda to ostane čoveku u krvi pa kao odrastao čovek više voli sve tuđe…
Da ne nabrajam šta se sve tuđe voli, uzima i prepisuje…
A voli se na neki drugačiji način i ne onako kao u detinjstvu…
Danas sve što tuđe dođe u ruke, ne vraća se…
Samo što sada ne beže…
